Софијино расуђивање
Пре неки дан дође моје кумче код мене веома озбиљна у лицу.
- Љубави, јеси ли сама дошла? Без другарице? – упитах је не бих ли дознала
разлог томе.
- Она није моја другарица! – поче да негодује оштро. – Она мени никад, до краја живота, неће бити другарица. Другарица се тако не понаша. Она је безобразна...
- Па шта је било? – упитах је.
- Она се са мном игра само кад нема никога, а чим нека од њених другарица дође, она се покупи и оде и не јави се и тако увек. А и говори ми ружне речи па ме буде срамота пред мојим другарима и другарицама. Она мене понижава. Безобразна је, безобразна...
- Да, то није у реду да се тако понаша према другарици. Али умете се вас две и лепо играти...
- Па умемо... Али је она љубоморна што ја имам а она нема. Па шта ја могу...? Мени је мама сашила дивну хаљину за свадбу, знаш како је лепа, а она хоће да се играмо са њом. Па то не може! Ја сам рекла да се можемо играти са неким другим стварима, а она хоће баш са њом. Па моја би се мама љутила, јер то није у реду. А да видиш како је лепа, као из бајке!
- Чула сам, а надам се да ћу је и видети. И у праву си, има ствари које јесу за игру и оне које нису.
- И знаш шта она још мени каже? – рече, згражавајући се. – Да је моја мама дебела! Како је није срамота! Па то је моја мама и шта њу брига зашто је моја мама дебела, могла је да буде и мршава, па шта онда?! Ја ћу ускоро да напуним седам година и нико!, нико нема права да вређа моју маму!
Ту је чак и прстић свој подигла да нагласи свој став.
- Тако је, луче кумино! – похвалих је, осетивши наједном како ме нека милина облива због ових њених речи, знајући како су обе на порођају имале компликација.
Затим, мало направивши паузу, додаде:
- Ја имам једну јако добру другарицу, културну, која се увек јави својој мами где год да иде, јер је лепо васпитана. Ако иде напоље, у продавницу, ако иде код другарице, она се увек јави мами да не брине. А ова каже да то тако баш и не треба и да она некад и оде да њена мама не зна. То није лепо, јер њена мама брине. Па зар није тако?
- Увек се треба јавити мами да не брине и та твоја другарица заиста лепо поштује своје родитеље, што је похвално!
- И шта она мени има да брани да ја седим код мог кума у крилу на њеном рођендану? Па он је мој кум! Ја могу и да му се јавим, и да седим, јер је он мене крстио! Па то је Божије! Нико мени не може бранити да ја будем са кумом и мој ће кум мени донети барбику и кућицу за лутке.
Ово ми је шапнула, премда смо биле саме у соби, а о чему сам ја њеног кума накнадно обавестила, будући да њему није било познато ово њено маштарење.
- Јесте, љубави, то је твој кум – потврдих још једном, додајући – али не треба твоја главица да се умара са таквим мислима, јер кад тако радимо, онда ни ми нисмо бољи. А и постаћемо ружни. Знаш како је Пепељуга била лепа, зато што није мислила никоме зло, а да су ружне биле њене посестриме.
- Па да – рече она помирљиво. – Мени је ње жао и ја сам рекла мами, пошто они немају новца и њена ће мама да се породи, да јој ми сашијемо исту овакву хаљину да има као ја.
- Е тако треба! – дочеках одушевљено, љубећи је. – Баш си ме овим обрадовала, јер тако се праве принцезе понашају.
Овде је њен почетни тон почео да поприма другу нијансу, ону која доноси осмех и тера бриге са дечјег милог лица, те нас две, након наравоученијег, настависмо дружење уз игру.