Похлепа

 
Greediness
 

Цврчково позориште

 

 

 

Да ли звезда трепери

ил се звезда смеје

јал од ватре гори

па се њоме греје?

 

Нити звезда трепери

нит се звезда смеје

а ни ватром не гори

да се њоме греје.

 

Шта заправо ради

звезда сјајна с неба

најбоље је о томе

питати где треба.

 

А ко боље причу

испричати знаде

од несташног ветра

који зборит стаде:

 

Изашао месец

попо се на престо

па позвао звезде

да заузму место.

 

Послушале оне

сложно све ко једна

но чудна ли чуда

да светли – ниједна!

 

Али месец свему

значај није даво

јер је разлог томе

још како познаво.

 

Ту он брже зраке

на земљицу шаље

да пронађу свирца

уруче поздравље.


 

Нађоше га ено

у рупу се скрио

но кад зрачак виде

пође за њим, чио.

 

 

 

И поздрави небо

виолином својом

сво испуни вече

музикалном бојом.

 

То удиви звезде

затапшаше силно

и пљескањем бодраху

свирање умилно.

 

И деси се чудо

од тапшања овог

засјаше им руке

због бридења многог.

 

И цело се небо

светлошћу испуни

а на земљи цврчка

радошћу испуни.

 

Па потраја ово

позориште бајно

све док се не јави

с зором сунце сјајно.

 

Тако вам то бива

с вечерима летњим

када с земља испуни

мирисима цветним.

 

А прича да остане

за висока знања

звездице нам сијају

од бисног тапшања.

 

аутор: причалица

 

 

 

Софијино расуђивање

 

 

 

Пре неки дан дође моје кумче код мене веома озбиљна у лицу.
- Љубави, јеси ли сама дошла? Без другарице? – упитах је не бих ли дознала разлог томе.

- Она није моја другарица! – поче да негодује оштро. – Она мени никад, до краја живота, неће бити другарица. Другарица се тако не понаша. Она је безобразна...

- Па шта је било? – упитах је.

- Она се са мном игра само кад нема никога, а чим нека од њених другарица дође, она се покупи и оде и не јави се и тако увек. А и говори ми ружне речи па ме буде срамота пред мојим другарима и другарицама. Она мене понижава. Безобразна је, безобразна...

- Да, то није у реду да се тако понаша према другарици. Али умете се вас две и лепо играти...

- Па умемо... Али је она љубоморна што ја имам а она нема. Па шта ја могу...? Мени је мама сашила дивну хаљину за свадбу, знаш како је лепа, а она хоће да се играмо са њом. Па то не може! Ја сам рекла да се можемо играти са неким другим стварима, а она хоће баш са њом. Па моја би се мама љутила, јер то није у реду. А да видиш како је лепа, као из бајке!

- Чула сам, а надам се да ћу је и видети. И у праву си, има ствари које јесу за игру и оне које нису.

- И знаш шта она још мени каже? – рече, згражавајући се. – Да је моја мама дебела! Како је није срамота! Па то је моја мама и шта њу брига зашто је моја мама дебела, могла је да буде и мршава, па шта онда?! Ја ћу ускоро да напуним седам година и нико!, нико нема права да вређа моју маму!

Ту је чак и прстић свој подигла да нагласи свој став.

- Тако је, луче кумино! – похвалих је, осетивши наједном како ме нека милина облива због ових њених речи, знајући како су обе на порођају имале компликација.

Затим, мало направивши паузу, додаде:

- Ја имам једну јако добру другарицу, културну, која се увек јави својој мами где год да иде, јер је лепо васпитана. Ако иде напоље, у продавницу, ако иде код другарице, она се увек јави мами да не брине. А ова каже да то тако баш и не треба и да она некад и оде да њена мама не зна. То није лепо, јер њена мама брине. Па зар није тако?

- Увек се треба јавити мами да не брине и та твоја другарица заиста лепо поштује своје родитеље, што је похвално!

- И шта она мени има да брани да ја седим код мог кума у крилу на њеном рођендану? Па он је мој кум! Ја могу и да му се јавим, и да седим, јер је он мене крстио! Па то је Божије! Нико мени не може бранити да ја будем са кумом и мој ће кум мени донети барбику и кућицу за лутке.

Ово ми је шапнула, премда смо биле саме у соби, а о чему сам ја њеног кума накнадно обавестила, будући да њему није било познато ово њено маштарење.

- Јесте, љубави, то је твој кум – потврдих још једном, додајући – али не треба твоја главица да се умара са таквим мислима, јер кад тако радимо, онда ни ми нисмо бољи. А и постаћемо ружни. Знаш како је Пепељуга била лепа, зато што није мислила никоме зло, а да су ружне биле њене посестриме.

- Па да – рече она помирљиво. – Мени је ње жао и ја сам рекла мами, пошто они немају новца и њена ће мама да се породи, да јој ми сашијемо исту овакву хаљину да има као ја.

- Е тако треба! – дочеках одушевљено, љубећи је. – Баш си ме овим обрадовала, јер тако се праве принцезе понашају.

Овде је њен почетни тон почео да поприма другу нијансу, ону која доноси осмех и тера бриге са дечјег милог лица, те нас две, након наравоученијег, настависмо дружење уз игру.

 

 

 

Мудра камила

 

 

 

 

 

Мајка камила је са својом бебом камилом одмарала, лежећи на земљи, кад изненада беба камила упита:

- Мајко, мајко, могу ли нешто да те питам?

- Наравно! Шта те то мучи, дете?

- Зашто камиле имају грбе?

- Зато, мило моје, што смо ми пустињске животиње, па нам грбе служе да складиштимо воду, јер нам је вода, у пустињи, неопходна ради преживљавања.

- У реду! А зашто имају дуге ноге и заобљена копита?

- Па дете, сасвим је извесно да је то због лакшег ходања кроз пустињу. Знаш да са оваквим ногама могу да се крећем по пустињи боље од било кога другог! – рече мајка поносно.

- Добро! А што имају дуге трепавице? Некада ми сметају док гледам.

- Оне су ту ради заштите, чедо. Помажу очима да се заштите од песка и ветра – изјави мама камила поносно трепћући.

- Разумем! Дакле, грбе нам служе да складиштимо воду кад смо у пустињи, дуге ноге су за ход по пустињи и ове дуге трепавице су ми заштита у пустињи... Па шта онда ми радимо у зоолошком врту?!?

 

Наравоученије: Вештина, знање, способност и искуство користе само ако сте на правом месту.

 

 

 

Када Тебе немам

 

Господ и Свети Илија

 

 

 

Једном позове Господ Светог Илију и рече му:

- Много пута си желео, да макар само један дан управљаш светом. Ево, седи за божански престо, са кога се види све шта се деси у свету и суди људима.

Тек што је сео Свети Илија за престо и погледао по свету, угледа, како на гумну деле газда и наполичар пшеницу. Узели мерицу па на једну гомилу сипају газди, а на другу наполичару. Поштено су поделили – све мерицу једном, мерицу другом. Кад су тако лепо поделили, наполичар отрча до куће да донесе вреће, па да носи свој део у свој амбар. Чим је сиромашни наполичар одмакао подалеко, газда журно захваташе са његове гомиле и сипаше на своју...

Светог Илију ова неправда толико расрди, да одмах пусти гром на бездушног газду и он на месту остаде мртав.

Кад то виде Господ, рече Светом Илији:

- Уклони се, пророче Илија, са мога престола. Да сам ја тако радио до сада бих потукао цео свет.

 

- народна прича -

 

 

 

Себичан човек

 

 

 

Једном давно, постојао је један себичан човек. Он је волео да све буде његово. Он није могао да подели са другима ништа што је његово.

Једног дана, човек је изгубио тридесет златника. Он је отишао код пријатељеве куће и испричао му да је изгубио златнике. Његов пријатељ је био срдачан и љубазан човек. Док се кћер његовог пријатеља враћала са посла, пронашла је тридесет златника и, кад се вратила кући, испричала је свом оцу шта је пронашла. Отац јој је рекао да ти златници припадају његовом пријатељу и пошао је њему. Кад је дошао код њега, испричао му је да је његова кћер пронашла тридесет златника и дао му их. После пребројавања златника, човек је рекао како му фале још десет златника и како је његова кћер то узела. Он је још рекао да он треба покрити то што је његова кћер узела. Међутим он је одбио.

Себичан човек је оставио златнике и отишао у суд и обавестио је судију око спора између њега и његовог пријатеља.

Судија је послао неког да доведе његовог пријатеља и његову кћер и, када су стигли, он је питао кћер колико је златника она пронашла. Она је одговорила тридесет златника. Судија је после питао себичног човека колико је златника изгубио и он је одговорио четрдесет златника.

Судија је потом рекао себичњаку да златници не припадају њему, јер је девојка пронашла тридесет а не четрдесет златника и дао је њој златнике док се не појави човек који их је изгубио.

Судија је потом рекао себичном човеку да ће га обавестити ако се појави човек који је пронашао четрдесет златника.

Себичњак је потом признао да је лагао и да је изгубио тридесет златника, међутим, судија га није слушао.

 

Поука: Ова прича о честитости нас учи да увек будемо честити зато што се нечеститост никада не исплати.