Светлост постојања
Снова се насањах, стварности наживех,
ал у мени јоште букти стари пламен
што времена прошла са будућим спаја –
неумрлих нада јединствени знамен.
Јест, и ја се надам, ко сви што пре мене
надаху се – срећи што никад не мине,
и љубави једној што све друго ништи
сем лепоте суште и суште истине:
да је човек саткан од слабашне грађе,
али да би хтео да што дуже траје,
бар док срећу своју негде не пронађе
и љубав што на смрт никад не пристаје.
Тада сан и стварност у једно се стопе
па се снови живе а стварност се сања,
и постане човек исто што и љубав –
победа над смрћу, светлост постојања.
Виолета Милићевић