„Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде,

и који виде да постану слепи.“ (Јов.9,39)

 

Једно време се, нарочито уочи и након канонизације Владике Николаја, расправљало о томе каквим се чудима он прославио, да би се могао сврстати у светитеље. Заиста, каквим? Наш Златоусти светац, како га с правом називају, чини најнеобичнија чуда, а којима сам и сама сведок. Нека од њих ћу, на славу Бога и Светог Николаја, поделити са вама.

Прва књига нашег Златоустог Николаја коју сам прочитала била је „Касијана“. Затим су заређале: „Емануил“, „Земља недођија“, „Молитве на језеру“, „Мисли о добру и злу“, па редом, док, најзад, не стигох до комплета у издању Гласа цркве. Али тај наш први сусрет преко „Касијане“, оставио је на мене неизбрисив траг и учинио да ова књига нађе посебно место на мојој полици. Од тога трена, она је постала Књига с препоруком.

Није то лако објаснити, јер је, истини за вољу, тешко од свих владичиних дела издвојити једно посебно. Али се деси, као што је овде случај, да се дело само наметне и крене својим неким стазама да крчи себи пут и налази људе који ће у њему да нађу оно за чиме трагају, а бојали су се, или нису имали кога, (или храбрости), да питају. Наша су срца попут врата, с тим што неко може бити гвоздено, друго дрвено, треће, пак, меснато, итд, и свако има свој кључ изнутра и отвара се у зависности од начина на који му се прилази. Тако је и „Касијана“ постала онај преко потребни дажд, како би се нека закржљала срца, попут скрајнутих пупољака, озарила зраком сунца и процветала.

Прва препорука „Касијане“ ишла је на адресу мога брата. Наравно, утисци су нам били неподељени да је реч о делу које се чита у једном даху. Био је то, на неки начин увод у веру, па је, након тога, прешао у Православље. Онда се и апетит отворио, па се почело са читањем и других владичиних дела, са којима сам га снабдевала. Јер језик којим Свети Николај пише је простонародни, да га једнако могу читати и цар и сељак. Разумљив, а опет тако неземаљски, да уздиже човека у небеса и небо спушта ка човеку. Од њега, књига је наставила да се препоручује на нову страну.

Потом је, сасвим неочекивано (бар мени се тако учинило тада, али касније схватих да је то по људском, али не и по Божјем мудровању) код мене почела да долази братова другарица из разреда. И сасвим се лепо нас две сложисмо, док најпосле не почесмо и о вери да причамо. Она је тој теми приступала тако бојажљиво, као да се плашила да је неко не чује и не осуди што верује, а није крштена. Ја сам је помно слушала о свему што је имала рећи и шта јој је на души лежало и тиштило. Посебно ми је било занимљиво колико ју је савест мучила због посла којим се бавила, где је просто била принуђена да учествује у преварама. Зависила је од њега, а хтела је да вришти колико јој је сметало оно кроз шта је пролазила. Једног дана, дошла је код мене да јој дам нешто за читање. „Касијана“ је већ била при руци и с лакоћом је прешла у њене. Сутрадан, негде око поноћи, зазвонио је телефон. На вези је била она и плакала је.

- Зовем те, јер немам коме другом да кажем... Читам књигу и плачем, и не могу да верујем шта је Јула урадила!?... И Бог опростио!?!... И питам се: има ли наде за мене и да ли су моји греси опростиви?...

Наставиле смо да разговарамо још неко време; она плачући због својих грехова, ја због благодарности Богу и Светом Николају. Овако или онако, нас две се тих тренутака истог пута држасмо. И она се, недуго затим, крсти, срећна, пресрећна, што је у заједницу са Богом ушла. Наравно, напустила је посао и срећно се удала, дао Бог.

У том поче да ме посећује једна старија девојка, из комшилука, за коју су сви говорили да је помало чудна. Мени, лично, је била мало више своја, што ми није сметало, јер нисам о томе размишљала. Ми смо се у улици више дружили са њеним братом, док је она водила бригу о неким својим мислима. Повремено смо само размениле по који каубојски или цртани роман, али ништа више од тога. Али наши родитељи су се добро слагали.

Мислим да смо се, пре свега, почеле да посећујемо због ручних радова. И она и ја смо им веома наклоњени. Потом кренусмо и да сарађујемо. Она није имала посао, а у годинама у којима је била није га могла ни наћи; не у то време, данас још мање. Како сам ја већ имала неког успеха у томе, понудих јој сарадњу, што она и прихвати. И зарадисмо ми понеку парицу, али то је све било ситно и недовољно. Поврх свега, било је ту још сијасет других проблема, који се знају с беспарицом накупити, о чему, што смо више време проводиле, све више и разговарасмо. Ни она није била крштена, али је живо осећала своје српске корене, и упијала је све што је било везано за нашу историју. Често смо о томе знале да причамо и волела сам да је слушам. Најпосле се дотакосмо вере и владике Николаја, те у једном тренутку стигосмо и до Књиге са препоруком. Наравно, као љубитељ писане речи и добре књиге, друштво које је увек радо бирала, она је прихвати. Убрзо је почела да чита и друга владичина дела – у одушевљењу. Најзад, недуго пре но што ће се крстити, дође она код мене и рече:

- Знаш, да није било владике Николаја и његових књига, ја бих се убила. Никаквог смисла у мом животу није било. Али сада знам да смо сви ми царског рода, без обзира били на власти или просјаци. Он је тај који је донео чудо у мој живот!

Слава Богу у Светима Његовим!

Но немојте мислити да су ово једина чуда и да је Књига с препоруком дотакла само њихова срца. Не! Било је ту још случајева, чак и неких у којима су ме тек питали шта да неком свом препоруче, након чега су уследила дивна сведочења. Осим тога, „Касијана“ се сад већ и преко нета дели и само Бог зна колико је срца откључала и једнако вредних а неисписаних прича колико памти.

Па онда, како сумњати у Светост онога, који је слуга Слова био и остао?

Ја сумње немам, јер бих се очију одрекла.