Размишљања атеиста

 

 

 

 

По казивању мога брата од тетке, уђе он, једном приликом, неким послом у продавницу опреме за рачунаре. У њој ради његов познаник и особа са којом размењује информације везане за интернет. И тако, док њих двојица разговараху о својим интересовањима, њима се придружи и још један човек, именом им непознат, али не и ликом. Мало-помало, ни сами не знајући како, стигоше они и до плаца који је уступљен Цркви, како би се на њему изградио нови храм. Продавац, будући атеиста, одмах узнегодова:

- Шта ће нам још једна црква? Ко се још Богу моли? Уместо да идемо напред, ми се све унатраг враћамо! Боље да су продали неком ко ће ту да отвори кафић, па да се и људи запосле, и омладина да има где да изађе.

Овде би ваљало напоменути да је то човек ожењен, отац двоје деце и да се лечи од тумора главе.

Други, пак, човек, саслушавши га, примети:

- Нисам ни ја верник, пријатељу, али мислим да грешиш. Моје је мишљење да је боље да се отвори црква већ кафана, јер ће из цркве изаћи бољи људи, неголи из кафане.

Мој брат се осмехну у себи и, заблагодаривши Богу на овом необичном разговору, пожури да ми исти што пре пренесе.

Са своје стране, а у прилог овој причи, додаћу и необично казивање и сведочанство моје куме, која је и сама, на своје уши, примила још једно атеистичко размишљање. Наиме, радећи у једном кафићу, њој је као гост стигао један познаник, за кога је знала да није верник. И, немајући посла, јер није био ударни сат, она седе са човеком да се мало разговоре. А прича је хтела да их одведе до Космета. И ту овај атеиста пред њом изјави:

- Кад би ме сад позвали да идем на Космет, да га браним, ја бих отишао без размишљања, иако сам атеиста. А ишао бих, јер знам да је сваки храм, свака црква на Космету, део наслеђа мог српског народа и животом бих бранио и манастире и монаштво.

Заиста, свако од нас ће, кад се испуни време, на чудесан начин бити призван, а само је Богу познато кад и како.