Била једном речца груба
Много прека, оштрих зуба,
И где год су биле свађе,
Та се увек тамо нађе.

Чинила се одвећ жустра,
Но је не хте таква мустра
Да под њезин закон стане
Коврџави дечак Бране.

Много јој је на жуљ стао
Ал` је пребрз он постао,
Те јој стога већ данима
Не прилази мегданима.

У њега је сила јака,
Не плаши га шуша свака,
Над вештином неком тајном,
Он мудрује својом главом.

Наоруж`о се је знањем,
Лепом речи и владањем,
Па погрешно кад учини
Лепо каже: Сад извини!

И то ову речцу тишти,
Од муке ће да пропишти!
Ал` све залуд њад њим прети
Још ће он њу да посвети.

 

аутор: причалица