Уторак, Јануар 18, 2011

Увреда као комплимент

 

 

 

 

Нас двоје смо се срели у виртуелном свету, нимало случајно, јер случајности и не постоје. Постоје избори и постоје намере. А моја је била да сазнам нешто више о дивном старцу Тадеју, о коме је писала тема на једном од форума. Имајући, дао Бог, ту част, да оца и лично упознам, хтела сам да своја искуства разменим са другима. И тако сам наишла на њега, за кога сам мислила да зна нешто, али, истина је била да је и он сам био у трагању попут мене. Осим тога, он је писао из туђине, али је имао и помало чудан начин писања, који ме је, па... рецимо збуњивао. Било је ту и боцкања и пецкања, но реших да то занемарим и да се држим оне апостолске речи: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима“ (Рим.12,18 ).

Како је време одмицало, нашем друштву почеше да се прикључују и још неки, и за кратко време ова мала виртуелна заједница заживе у добру. Свака нова порука помогла је у нашем међусобном упознавању, тако да и наше сујете, кад би проговориле, нису одвећ биле гордељиве, већ би увек изнашли начина да се споразумемо. У међувремену, мој виртуелни познаник и ја разменисмо мејлове, па тако и наша преписка поста учесталија, те самим тим и - отворенија. Али далеко од тога да је била окренута удварању. Не. Разговарасмо о свему, понајвише о вери и цртама из наших живота, а које су итекако утиснуле траг и обележиле нас.

Наравно, све оне пацке и боцкања сада добише дубљи смисао и могла сам боље да разумем човека, премда ми нити једном речју не проговорисмо о томе. Са своје стране, ја нисам осећала потребу да инсистирам на његовом изјашњавању; Бог зна да сам и сама многе вређала, не извињавајући се. Осим тога, премда и поневши надимак причалица, то није стога што волим да причам гласно, већ пре да слушам и ослушкујем оно унутрашње у човеку, а што узводи небу и Богу, и да у томе проналазим ону лепоту која се, неретко, зна да преточи у причу. И тога има у сваком човеку, само треба знати, хтети и волети слушати људе, чак и онда кад исказују мисли које нису ваше.

Прође и година од наших преписки, а њему се указа прилика да дође у отаџбину. Наравно, питао је да ме посети.

Наравно, пристадох.

И дошао је...

И упознасмо се и спријатељисмо се још више.

Потом се он, након краћег боравка, врати у туђину.

Настависмо и даље да размењујемо преписке, које сад добише још више на важности и међусобном поштовању; јер, ипак, ми се родом у Христу називасмо.

А онда, изненада, отворих писмо у којем прочитах речи које ме расплакаше:

„Знаш, морам ти рећи, ја сам тебе ономад провоцирао...“

Само то је писало, а, опет, колико се само несагледивим чинило то писмо!

Да, било је то оно признање, које, ако га човек срцем послуша, не може а да не примети исповест унутарњег човека и потврду да је у вама стекао некога коме уистину може да повери своје мисли, без бојазни да ће му бити замерено. Штавише, не да му неће бити замерено, већ да ће му та особа, којој се повери, бити благодарна на искрености. Јер искреност је одлика деце, а ми је тако често превиђамо у другима и замерамо им на ономе што истинска деца једва и примете, а ако и примете, брзо прелазе преко тога, јер не носе злобивост у себи.

Уистину, био је ово комплимент а не увреда. И сведочанство да, чак и кад разговор не крене у добром правцу, уколико останете довољно дуго, можете чути небо како из земље проговара.

Јер, најпосле, човек није оно што говори, већ оно што ћути...

 

 

 

 


[Одговори]

човек није оно што говори, већ оно што ћути...
Odlično rečeno, tako malo, a tako mnogo...
Pozz pričalice

Comment by AnaMče (01/18/2011 21:12)

[Одговори]

još jedna divna priča o tome koliko je važno srcem gledati i ćutanjem kazivati...
Prijatno!

Comment by domacica (01/18/2011 21:18)

[Одговори]

*Анамче
Поздрав и теби, мило Анамче и хвала на читању.***

Comment by pricalica (01/18/2011 21:30)

[Одговори]

*домаћица
Предивно речено, онако како само ти умеш, најдража! Грлим!***

Comment by pricalica (01/18/2011 21:31)

[Одговори]

Sve loše što čujemo a općutimo,manje je glasno...Pozdrav!

Comment by Jovan s.s. (01/18/2011 22:02)

[Одговори]

*Јован с.с.
А може и корисније свима да буде. Поздрав, Јово.***

Comment by pricalica (01/18/2011 22:21)

[Одговори]

moja najdraza pricalice, sve govori u prilog velicini i toplini tvog srca. tvojoj otvorenosti,covekoljublju, ljubavi. Zadovoljstvo je poznavati i tebe i upoznavati se.ljubim te mnogo i grlim :)

Comment by gasstrocity (01/18/2011 22:57)

[Одговори]

*гасстросити
Па сад, има у њему, мислим том мом срцету :))) , пуно тога што не ваља и тражи да се избаци, али ме то, бар засада, Богу хвала, не омета у томе да се трудим и гледам људе иза онога што причају. А љубим и ја тебе и грлим, и шта ми можеш! :)))
Трпи! :)))

Comment by pricalica (01/19/2011 00:09)

[Одговори]

Prica ostavlja bez komentara.
Ko jos moze tebe da ne voli????
NIKO!

Comment by casper (01/19/2011 00:19)

[Одговори]

*каспер
Мила моја, за љубав треба имати срце, али и за разумевање, такође, да и срца има разних: малих, великих, другачијих...
Љубим тебе и народ драги!***

Comment by pricalica (01/19/2011 00:40)

[Одговори]

Predivno!!!
...iskrenost je odlika dece...
Nemam rijeci, zaista

Comment by Ivana (01/19/2011 02:12)

[Одговори]

Ne mogu a da zbog ove poslednje rečenice ne citiram Branu Crnčevića.
PIŠI KAO ŠTO ĆUTIŠ!

Comment by Daca (01/19/2011 11:27)

[Одговори]

Драга...дивна ти ова причица, знаш...
Не бих сада да те хвалим, али...ма ти си једна добра душа...
Љубим те!:**

Comment by woman.in.love. (01/19/2011 13:15)

[Одговори]

Jedno ćutanje ponekad kaže više nego hiljadu reči. Grlim te.

Comment by roksana (01/19/2011 14:07)

[Одговори]

*Ивана
Па јесте! Деца су најискренија и не умеју да лажу: што на ум, то на друм, који може, истина, да буде малкоц кривудав, али не и довољно да било кога заведе. :)))
Поздравче!***

Comment by pricalica (01/19/2011 20:03)

[Одговори]

*ДАЦА
Као и увек одличан избор, драга! Љубим!***

Comment by pricalica (01/19/2011 20:04)

[Одговори]

*woman.in.love
Па да, и не треба да ме хвалиш, јер то и није прича о мени, већ о томе како би, ето, могло... Љубим и ја тебе! :)))

Comment by pricalica (01/19/2011 20:05)

[Одговори]

*роксана
Ако се оћути на време. :)))
Грлим и ја тебе!***

Comment by pricalica (01/19/2011 20:06)

[Одговори]

Zaista si nam svoje iskustvo prenela na originalan način. Predivan stil pisanja i odlična fotografija, koja prosto tera na razmišljanje...

Comment by Janakis (01/19/2011 20:24)

[Одговори]

*Јанакис
Добро нам дошао, Јанакисе! Хвала за коментар. Мило ми је да ти се прилог допао, са све сликом. Искрена да будем, са лупом је тражих. :)))
Свако добро.***

Comment by pricalica (01/19/2011 20:38)

[Одговори]

Боље Вас нашао. Вредело је труда заиста је предивна. Питам се само докле смо стигли на овом путу који је на њој приказан?

Comment by Јанакис (01/19/2011 20:47)

[Одговори]

*Јанакис
Знате како: није важно где је Јерусалим, већ да нас смрт на путу том затекне. Отприлике тако некако.
Иначе, ја сам за Ти, а Ви? :)))

Comment by pricalica (01/19/2011 20:59)

[Одговори]

Хе, хе, договорено! Слажем се, надам се да ће нас бити више на том путу. Вреди се потрудити.

Comment by Јанакис (01/19/2011 21:09)

[Одговори]

*Јанакис
А Бог зна. И Свети Илија је мислио да је сам, а оно испаде да их би на хиљаде. :)))
Слажем се - вредно је труда.

Comment by pricalica (01/20/2011 18:30)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме