Рука помоћи
Смерност насупрот гордости
У време Великог рата многи мостови и железничке пруге били су порушени или тешко оштећени. На поправци бомбардоване пруге радио је Први вод.
Неколико војника, иако су се много трудили, нису никако успевали да склоне тешку бандеру која се беше срушила преко пруге. Каплар, гордељив човек, стајао је са стране и викао на војнике. Било је и тешких речи, увреда и псовки.
Из кола која су ту стала, изађе постарији човек, пажљиво осмотри шта се дешава и обрати се каплару:
- Зашто им и ви не помогнете?
- Ја сам каплар! Мој задатак је да надзирем и командујем!
- Када би и ти мало припомогао пре би се завршило. Мислиш ли да виком и увредама војницима дајеш више снаге и рад унапређујеш?
- Шта? Зар каплар да ради? Ти не знаш шта је војска. У војсци се зна: ко има чин командује, ко нема ради! Разумеш?!
На то старији човек, без речи, скиде капут, приђе војницима и заједно са њима поче дизати греду.
Ова помоћ је била драгоцена. Војници склонише греду, која их је толико успоравала и наставише с поправком која је даље текла лако. Искрено се захвалише пролазнику, који им се насмеши и одмахну руком, узе капут и рече каплару:
- Ако вам некад буде требала помоћ, зовите ме!
- Је л`?!... - рече подругљиво каплар. –А ко си сад па ти?
- Ја сам генерал ове дивизије...
Леон Магдан