[ Јеленине приче ] 06 Април, 2010 17:47

 

 

 

 

 

Некакав младић се дуго борио с питањем: шта је за човека најважније у животу? Од свих одговора које је добијао, богатство је било најчешће. Чак и испред здравља, јер се, како кажу, новцем може и оно купити. И то не да је чуо само од сиротиње, већ и од умних људи. Па ипак, он никако не налажаше души спокоја.

Једном тако, крену зором до оближњег шумарка, да се у њему осами и у тишини без вреве и гужве свагдање препусти размишљањима. Но идући путићем наиђе њему у сусрет неки Старац са магарцем на коме беше товар.

- Помаже Бог, оче! – поздрави младић учтиво.

- Бог помогао, синко! – отпоздрави Старац уз наклон, али се мало спотакну те умало не паде.

Младић му брзо притрча и снажним рукама усправи Старца.

- Хвала, дете, Бог ти добра дао, кад си тако златне душе, а верујем и без великих смутњи, чим си овако поранио да благодариш Богу на лепом дану.

Иако је из старчевих уста излазило све супротно од онога што је младић мислио, нешто у његовом погледу га збуни, те он не знаше да ли се Старац шали са њим или га загледа.

- Ма није, оче, ни једно ни друго, признајем искрено. Бога једва да сам се сетио, а да не лажем ни Њега, ни тебе а ни себе: пун сам питања да пунији не могу бити! Ето! – признаде младић немоћно ширећи руке.

- Да... Може бити да се ти ниси сетио Њега, али не може да је Он заборавио тебе. Него, да ти мени речеш шта те то толико мучи, па да пробам ја на неко питање да одговорим. Бар неким добром да ти вратим за ово твоје учињено мени, убогом – предложи Старац.

И пошто су сели на земљу, младић, мало се закашљавши како би прочистио грло, истресе пред њега све што га је мучило, да би, најпосле, и њему, попут свих, поставио питање:

- Да ли ти, оче, знаш шта је за човека најбитније у животу?

Старац, који га је пажљиво саслушао, рече:

- Да... Најважније у животу сваког човека је то да не заборави да плеви башту!

Чувши ово, младић се нађе у чуду.

- Да плеви башту...?!

Затим се мало и насмеја, али кад виде да је лице Старца једнако озбиљно, он разумеде да му је нека нит очигледно промакла у свему томе.

- Опрости, Старче, – извињаваше се младић за своје понашање – али не разумем како би плевљење баште могло да буде - најважнија ствар!?

Тек кад се младић умирио, Старац отпоче причу:

- Био један мајстор надалеко чувен по препознатљивом раду. Израђивао је прибор и посуђе за јело. Код њега су људи долазили из свих крајева земље и света само да би уживали у његовим радовима. Радио је дан и ноћ да би им угодио, не штедећи се. Цена никада није била спорна, штавише, што је била већа, то је роба боље ишла. За кратко време постао је најбогатији мајстор у целој земљи. Али имађаше он много деце и како је које прерастало млађе - то су им апетити постајали већи. Купаца је било и даље, али руке које су некада биле веште почеше да посустају па понуда поче да бива све оскуднија, а с временом се поче примећивати и издаја прстију. Редови се стадоше осипати, па и проређивати, а помоћи од деце није било, јер су их ветрови разаслали на све стране света. Отишли су, навикнути да глад и жеђ хране трошећи очев живот. На крају је, од свега, њему остала тек једна давно позајмљена њива – сва у корову. Немајући куд, човек стисну зубе и клече на колена те поче да чупа дубоко корење, не марећи ни за зној, ни за сузе, ни за крв; само да се светло што пре доведе у ову забит. И да видиш, чак и поред свега, човек никада и ни на једном другом месту није био толико срећан као овде. Сваким даном се будио радоснији, орнији, јачи, крепкији и са све већим жаром и жељом се хватао у коштац са коровом. Вадио је чемер - садио сласт; вадио муку - садио весеље. Тако их је називао. Ускоро почеше да слећу и неке птице које никада пре није видео ни чуо, али у чијем друштву се наслађиваше неописивим појањем. Док једног дана не срете у свом врту и оног који му је тај врт дао на корист. И не само то, већ и занат му ставио у руке. Никада ништа лепше не видеше очи људске! Од тада и његова деца постајаху све разумнија, јер се бољег млека дохватише.

Ето, зато ја теби, синко, кажем, верујући овом човеку, да је за човека најбоља ствар у животу да плеви башту!

Ту се Старац подиже да пође, али младић, осим очараности причом, не виде у свему појашњење на своје питање, будући да он није имао никакву њиву, башту, земљу уопште. Живео је у стану! Међутим, он се Старцу богзнакако захвали и пожели му срећан наставак пута, те се окрену од њега и настави путићем ка шуми. Но отуд налети нека повећа буба, која се умало с њим не судари, и он, немајући куда, окрену јој леђа а лицем се врати одлазећем Старцу. Оно што угледа, учини да му се очи раширише од неверице: из врећа натоварених на магарца бацало је одсјај неко посуђе. Најнеобичније од свега, биле су те птице изнад њега, које никада до тада није ни видео ни чуо у свом животу. Предивни њихов пев разбудио је његов успавани ум и младић у часу разумеде и где му је њива и шта му је чинити. И не само то! Од тога осети радост, коју ни једно земно богатство није могло да надвиси.

 

аутор: причалица

 

 

 

 

[ Генерална ] 04 Април, 2010 14:44

 

 

 

 

 

БЕСЕДА НА ВАСКРС

 

Јеванђеље о Победиоцу смрти

 

 

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? И друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут - ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

 

Из књиге "Омилије", Светог Владике Николаја

 

 

 

 

Нека су нам свима срећни и Богом благословени Васкршњи Празници!

 

 

 

 

 

[ Генерална ] 02 Април, 2010 15:39

 

 

 

 

О фарбању васкршњих јаја говорили смо на прошлогодишњи Велики Петак. Овог пута ћемо целој тој теми прићи на један сасвим другачији начин, како би се, уједно, заборављеног присетили а опет понешто ново научили.

Представићу вам икону Пресвете Богородице, коју је направила позната украјинска уметница Оксана Макс од разнобојних дрвених васкршњих јаја. Икона се, како пише на сајту Светигора пресс, налази у цркви Свете Софије у Кијеву. Још пише: «На овом јединственом мозаику 9 мјесеци радило је 70 умјетника, међу којима су били студенти локалне умјетничке школе, монахиње и мала дјеца. Икона је 7 метара висока, тежи око 2,5 тоне и процјењена је на 80 000 долара.»

 

Погледајте и слике:

 

 

 


 

 

У наставку поста, са освртом на симболику фарбања васкршњих јаја, постављам житије Свете Мироносице Марије Магдалине Равноапостолне, чији спомен славимо 22. јула по старом или 4. августа по новом календару.

 

 

 

Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале (1) у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она.

Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље - седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега - истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу.

И као што света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: "Узеше Господа из гроба". Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? - а она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. - Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. - И када је Господ ослови по имену рекавши: "Марија!" тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: "Радујте се!" А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: "Не бојте се; идите те јавите браћи мојој". И као што света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: "Христос воскресе!" У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна.

Пошто апостолски послужи Господу, света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих. (2) Нетљене чудотворне мошти свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром (3) свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин.

Неки сматрају да је света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је наређивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, - био је градоначелник у Витанији; - и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу.

Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса - Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му.

Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод).

 

Из "Житија светих за јул", светог Јустина Поповића

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Магдала - град на западној обали Генисаретског Језера, недалеко од градова: Капернаума и Тиверијаде; чувен по изради боја и финих свилених израђевина; сем тога у њему се водила разграната трговина грлица и голубова за жртве очишћења; град врло богат; околина му величанствена и дивна. Сада се то место назива Меџел, и преставља гомилу бедних уџерица.

2. О овим светим младићима види под 4 августом.

3. Царовао од 886 до 912 год.

 

 
[ Генерална ] 01 Април, 2010 18:38