[ Музичка кутијица ] 16 Јануар, 2010 17:59

 

 

 

 

My friend the wind will come from the hills
When dawn will rise, he'll wake me again
My friend the wind will tell me a secret
He shares with me, he shares with me

My friend the wind will come from the north
With words of love, she whispered for me
My friend the wind will say she loves me
And me alone, and me alone

I'll hear her voice and the words
That he brings from Helenimou
Sweet as a kiss are the songs of Aghapimou
Soft as the dew is the touch of Manoulamou
Oh oh oh

We'll share a dream where I'm never away from Helenimou
Blue are the days like the eyes of Aghapimou
Far from the world will I live with Manoulamou
Oh oh oh

My friend the wind go back to the hills
And tell my love a day will soon come
Oh friendly wind you tell her a secret
You know so well, oh you know so well

My friend the wind will come from the north
With words of love, she whispered for me
My friend the wind will say she loves me
And me alone, and me alone

I'll hear her voice and the words
That he brings from Helenimou
Sweet as a kiss are the songs of Aghapimou
Soft as the dew is the touch of Manoulamou
Oh oh oh

We'll share a dream where I'm never away from Helenimou
Blue are the days like the eyes of Aghapimou
Far from the world will I live with Manoulamou
Oh oh oh

 

Demis Roussos

 

 

 

 

[ Искораци... ] 15 Јануар, 2010 18:10

 

 

 

 

 

 

 

Нађох те где те не тражих,

Пред храмом

Од једнога зида,

Како распет између сна и пута

Жив си,

А тако даха животног жељан.

 

Да умро си, оживео би лако,

Но ти се жив закопа

Под зидину ову

Пред којом се клањаш

Дружбеници самоћи,

Која с лакоћом седе на упражњено место.

 

Ал` превари се

А прекасно схвати

Да она ту је тек као сламка

За дављеника што очи своје

За једно само виђење има,

Ка ком сте обоје окренути сада.

 

Чекате ме ти и самоћа,

Да од мог даха вама се да.

А мене боли

Та мисао твоја

Да између тебе и живота стојим.

Не стојим, него се померити бојим.

 

 

 

 

 

Аутор: причалица

 

[ Генерална ] 14 Јануар, 2010 17:52

Обрезање Господње 

 

 

 

 

Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима - старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није - започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година.

На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца - на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно - на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава.

 

Свети Теофан Затворник, „Мисли за сваки дан у години“

 

 

 

 

 

Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену Твом, о преслатки, о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име Твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! Молимо и огромну благост Твоју, ради пресветог имена Твог, и ради премиле крви Твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке Твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост Своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом Твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге.

 

 

 

 

 

 

[ Генерална ] 13 Јануар, 2010 18:28

Свети Василије Велики 

 

 

 

Једном кад безакони цар Валент беше у граду Никеји, изађоше преда њ главешине аријанске јереси молећи га да из саборне цркве тога града истера православне и преда је аријанцима. И учини им зли цар по жељи, јер и сам беше јеретик: силом одузе цркву од православних и даде је аријанцима, а сам отпутова у Цариград. И сви православни беху због тога у великој жалости. У том дође тамо општи заштитник и бранитељ цркава, свети Василије Велики. И стече се к њему све мноштво православних са плачем и ридањем, и испричаше му какву им неправду учини цар. Светитељ их утеши својим речима, и одмах отпутова цару у Цариград. И кад изађе пред њега, рече: Част царева љуби правду. И премудрост говори: Правда је царева у суду. Зашто си онда, царе, неправедни суд изрекао отеравши православне из свете цркве и предавши је злославнима? - Одговори му цар: Опет ли ме ружиш, Василије? Није лепо што си такав. - Рече Василије: Лепо је да ја за правду и умрем. - Док су се они расправљали и препирали, ту стајаше и старешина царских кувара, по имену Демостен. Желећи да подржи аријанце, он се изрази грубо, вређајући светитеља. А светитељ рече: Видимо и Демостена неука. (17) - Кувар се постиде, и опет рече нешто неприлично. А светитељ му одврати: Твоје је да о јелима мислиш, а не да о догматима црквеним расправљаш. - И умуче Демостен постиђен. А цар, час гневећи се час стидећи се, рече Василију: Иди ти, па одлучи међу њима, али тако пресуди да не будеш као човек који помаже људе своје вере. - А светитељ одговори: Ако неправедно пресудим, онда и мене пошљи на заточење, и моје једновернике потерај, и цркву дај аријанцима.

 

 

 

Светитељ узе од цара писмо и врати се у Никеју. И дозвавши аријанце рече им: Ево, цар ме је овластио да пресудим између вас и православних, односно цркве коју сте насилно одузели. - Они му одговорише: Добро, пресуди, али по правди царевој. - А светитељ рече: Ходите и ви, аријанци, и ви, православни: затворите цркву и закључајте, па је и једни и други запечатите својим печатима и сваки поставите своје јаке страже. И онда најпре ви, аријанци, идите и молите се три дана и три ноћи, и затим дођите цркви, па ако се на молитву вашу црквена врата сама отворе, онда нека црква буде занавек ваша. Ако се пак не отворе, онда ћемо се ми молити једну ноћ, и с литијом доћи ћемо цркви појући, па ако нам се она сама отвори, биће наша заувек. А ако се ни нама не отвори, онда опет нека буде ваша. - И допаде се овај предлог аријанцима. А православнима би жао на светитеља и говораху да није поступио по правди него по страху од цара.

 

 

 

И пошто обе стране свету цркву затворише и добро запечатише, поставише и страже које је веома брижљиво чуваху. И аријанци се молише три дана и три ноћи. И када дођоше цркви, не би никаквог знамења. И мољаху се од јутра до подне, стојећи и вапећи: Господе, помилуј! Али се црквена врата не отворише. И утучени, удаљише се са стидом. А Василије Велики сабра све православне са женама и децом; изиђе с њима из града у цркву светога мученика Диомида, сатвори у њој свеноћно бдење, и ујутру крену са свима запечаћеној саборној цркви, певајући: Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас! И када стадоше пред црквеним вратима, рече народу: Подигните руке своје к небу, и усрдно вапијте: Господе, помилуј! - И пошто то урадише, нареди им светитељ да ућуте; и он приђе вратима, осени их крсним знаком три пута, и рече: Благословен Бог хришћански свагда, сада и увек, и кроз све векове. А народ узвикну: Амин! И одмах настаде земљотрес, и почеше се ломити преворнице, попадаше катанци, сломише се печати, и широм се отворише врата од ветра и олује велике. А божанствени Василије стаде певати: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна, и ући ће Цар славе! (Пс. 23, 7). И уђе Василије у цркву са свим мноштвом православних, и отслужи свету службу; и отпусти људе с радошћу.

 

 

 

Врло многи аријанци, видевши ово чудо, одрекоше се свога зловерја и пређоше православнима. А и цар кад сазнаде за тако праведну пресуду Василијеву, и за онако преславно чудо, удиви се веома, и ружаше гадост аријанског зловерја, али, ослепљен злобом, не обрати се правој вери. и потом погибе несрећник на страшан начин. Јер, побеђен и рањен у битци у Тракији, он се, бежећи, сакри у једној плевњи. А његови гониоци опколише плевњу, и запалише је; и цар изгоре у њој; и оде у огањ неугасиви. Ова царева смрт догоди се после престављења светог оца нашег Василија, али те исте године.

 

Из "Житија светих за јануар", Светог Јустина Ћелијског

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 17. Демостен је био најчувенији беседник Старе Грчке; живео од 384. до 322. године пре Христа.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 12 Јануар, 2010 16:12
 
[ Јеленине приче ] 11 Јануар, 2010 17:03

 

 

 

 

 

Једном давно у неком краљевству владаше много суров краљ, кога, због његове суровости, нико у народу није волео, нити је у било коме пријатеља имао. Стога, да би се одржао на власти, он је израбљени народни новац трошио на страну војску, која је била у обавези да га чува.

А од свега је, овај краљ, највише волео да иде у лов, и у време кад није било неких већих послова у краљевству, он би се са неколицином својих војника, јашући, упутио у шуму.

Но догоди се једном приликом, док су били у лову, да се краљ мало више удаљи од личног обезбеђења, те залута. И у том лутању наиђе он, грдне ли муке, на неке људе из свога краљевства, који и сами беху ловци. Како га угледаше самог и препознаше, то они, онако испуњени гневом, појурише на њега. И довољно је рећи како би га несумњиво претукли да изненада између њих не искочи неки старац дуге беле браде у црној изношеној одежди, узвикујући:

- Не, децо, ако Бога знате! Немојте се срамотити, ударајући на слабијег од вас!

- Старче, није он тако слаб, ако и јесте на земљи...

На то Старац одговори:

- Па ја и нисам мислио на њега, већ на мене.

Ово измами осмех на до тада смркнута лица и ловци, заблагодаривши Старцу што их је насмејао и од зла избавио, окренуше се и отидоше свак` својим путем.

Кад ова двојица остадоше сами, краљ се полако подиже и, мало постојавши, стаде се колебљиво обраћати Старцу:

- Оче, ти си мене овим силно задужио и ја желим да ти се одужим. Реци, колико новца тражиш?

- Новца за шта...?! – упита Старац.

- Па, за то што си ми спасао живот, како за шта...? – помало грубо објасни краљ, ненавикнут и на разговоре, али и на доброчинства других.

- Ваше величанство, идите у миру Божијем, нисте ви мени ништа дужни, већ је то била моја света обавеза – да штитим свога краља.

Краљ напросто занеми. Оваквим речима се није надао. Осетивши како га оне у срце коснуше, он паде пред ноге Старца и заплака дечијим сузама.

- Пријатељу, оче, молим те да пођеш са мном на двор, како бих имао са ким терет да делим.

Старац прихвати, а овај, подигавши се, пољуби његову руку. У том и војници који га тражише пристигоше и, поседавши на коње, вратише се у дворац.

Још се нису били честито ни одморили од пута и догађања, кад краљ позва Старца да му се придружи у обиласку палате. И показавши му сву раскош доведе га најзад до просторије пред којом рече:

- Старче, овде је сав новац и благо којима плаћам војску да ме чува. Као осведоченом пријатељу и ономе који је данас избавио моју главу из канџи смрти, ја ти, уз кључеве, предајем све то на управу.

Старац послушно прихвати своје задужење, али затражи од краља да му недеље буду нерадне. Овај пристаде, а затим се придружише слављу које је краљ због њега, свог првонашавшег пријатеља, дао да се организује.

У једном тренутку, кад је славље већ било на врхунцу, владар нареди да се огласи труба. То је значило само једно: да се народ имао окупити испред дворца, ради каквог обавештења. Сироти људи, већ одавно трубом научени лаком сну, брзо поискакаше из кревета и огрнувши се одовуд-одонуд кренуше пред двор. А тамо, на балкону, стајаше краљ у друштву свог пријатеља.

- Овај човек – говораше он, показујући на Старца – спасао је живот вашег краља. Стога је од данас он други човек у краљевству, човек изнад кога сам само ја! И његова је дужност да мој живот још боље осигура.

Од краљевих речи народ окупљен под балконом подиђе језа, док им се са уста откину тихи уздах протеста. Но зато са друге стране војници весело зажагорише, трљајући руке. Једино Старац мудро ћуташе, ничим не показујући своје мисли.

Кад краљ отпусти народ, он позва Старца да се врате слављу, али овај замоли да му буде допуштено да се повуче, како би сутра могао одморан прионути на посао. Удивљујући се све више својим пријатељем, краљ му допусти.

Славље потраја до зоре, а кад се друштво, заједно са краљем, повуче у своје одаје, Старац, сунчевом зраком нежно помилован, устаде и, спремивши се, пође на посао.

Радио је месец дана и саветима је у толикој мери одушевљавао краља да овај није могао да се одвоји од њега. Стога му је свака недеља без Старчевог друштва тешко падала, да је скоро почињао бивати љут на њу. Али оно што му је највише сметало у тим његовим недељним изласцима била је чињеница да нико, ни он нити његови војници, нису знали где овај одлази и проводи слободно време. Но тајновитост не потраја дуго. Већ наредног понедељка, краљ, поранивши, оде до ризнице како би дочекао Старца кога се пожелео. Но кад уђе примети да се гомила злата на средини одаје знатно смањила. Како је плата тек требало да буде исплаћена, то се краљ нађе у чуду и, посумњавши да га Старац поткрада, он повиче колико код му грло допусти те нареди стражарима да сместа доведу Старца; макар га вукли из кревета. На срећу, Старац већ увелико беше на ногама, но ипак мораше да отрпи силну наредбодавну руку којом га стражари спроведоше до краља.

- Старче, где је моје благо? Говори! – урлао је краљ кад овај пристиже.

- Како где је, краљу мој? Па јесте ли ми рекли да њиме исплаћујете војску? – мирно одговараше Старац.

- Старче, не будали, јер добро знаш да војска тек треба да добије плату... Чију си ти то војску мојим новцем плаћао? Казуј!

- Вашу, височанство, вашу...

- Море, ти си нека лукава змија која ми се умиљаваше само да би ме ујела јаче од оних од којих ме је, тобож, избавила. Пријатељ, пууу! На балкон с њим!

Војници који се и сами расрдише сазнавши за краљев бес више него вољно поведоше Старца до места где га је чекала пресуда. Но само што га они подигоше, како би га одвукли донде, кад се одједном зачу неко тутњање, које се полако поче претварати у веселе повике. И не само то, већ се ти исти повици све више приближаваху дворцу.

- Шта је то? – упита краљ разрогачивши очи од страха и збуњености. – Није ваљда војска, јао...!

Затим се јасно зачуше повици споља:

- Живео краљ! Живео!

- Ко то кличе? Коме кличу? – устрашено се осврташе краљ, тражећи од присутних одговор.

Али нико није умео да му одговори. Најзад, смогавши снаге тек да извири, он виде свој народ где стоји окупљен испод балкона. У том се масом проломи узвик:

- Живео краљ! Живео!

- Ко је краљ коме кличу? – упита тихо, дрхтећи иза завесе.

- Како ко? – одговараше Старац из руку војника. Па ви, ваша висости!

- Јаа-ааа...?!? – муцаше краљ у неверици. Не разумем...

И једним молећивим погледом пуним дечије радозналости, он приђе Старцу, наређујући војницима да га пусте.

- Ја сам само радио оно што сте ми сами заповедили. Нашао сам војску која је не само већа, већ и не потребује да јој се толико плаћа у новцу, колико у љубави, услед чега јој се и сила умножава.

Краљу наједном постаде јасно где је и како Старац проводио недеље и сузних очију паде пред њим, још једном му обгрливши ноге. А када га Старац нежно подиже за руку, он истог трена изјури на балкон. И ставши пред непрегледни народ свој, он, по савету Старца, позва најугледније мужеве да разоружају плаћеничку војску и да заузму њихова места. Ово још више увесели народ, док се са друге стране плаћеници у страху сами разоружаше и разбежаше.

Од тог доба краљ нигде више није ишао без Старца; чак су и недеље проводили заједно. Тог би дана одлазили у народ, где им је Старац држао проповеди, након које би окупљени свет прилазио да се рукује са својим краљем.

 

аутор: причалица

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 10 Јануар, 2010 16:30
 
[ Бисерје са нет-а... ] 09 Јануар, 2010 19:52

 

 

Хвала Ти, Исусе!

 

 

Пожурила сам да стигнем у робну кућу како бих у последњем тренутку покуповала Божићне поклоне. Погледала сам у велику гужву и прогунђах нешто себи у браду. Претило је да останем овде читаву вечност, а ја сам имала толико посла да обавим. Све више ми је Божић постајао терет. У том тренутку ми се чинило да би ми највише одговарало да га преспавам. Али дајући све од себе,  ја се провукох до одељења са играчкама. Још једном промрмљах у себи видећи колике су им цене. При том се запитах да ли ће се унуци уопште и играти са њима.

 

Зађох у пролаз са луткама. Крајичком ока приметих једног петогодишњег дечака, како држи прекрасну лутку. Тако је дирљиво мазио њену косу, нежно је држећи! Не могавши се одупрети, ја се стадох окретати за дечаком, питајући се коме ли је лутка намењена.

 

Видела сам кад се окренуо према жени и назвавши је тетком, упита: „Јеси ли сигурна да немам довољно новца?“ Она одговори помало нестрпљиво: „Знаш да је тако!“ Затим му је рекла да се не удаљава од ње и да она мора још нешто да уради, па ће се вратити за који минут. Након тога се удаљила.

 

 

 

Дечак је и даље држао лутку. У једном тренутку се одважих да му приђем и упитах га коме је лутка намењена. Он рече: „То је лутка коју је моја сестра тако силно желела да добије за Божић. Знала је да ће јој деда мраз испунити жељу.“ Рекла сам му да ће јој деда мраз можда и донети. Он је одговорио: „Не, деда мраз не може да дође тамо где је моја сестра. Лутку морам да дам мами, да јој је она однесе.“ Тада га упитах где му је сестра. Погледао ме је очима препуним туге и рекао: „Отишла је код Исуса. Мој тата каже да се моја мама спрема да оде код ње.“

 

Моје срце само што није престало да куца. У том ме дечак поново погледа, рекавши: „Рекао сам тати да замоли мајку да не крене пре него што се ја вратим из продавнице.“

 

Затим ме је упитао да ли желим да видим његову слику. Одговорих да бих, врло радо. И показао ми је неколико њих усликаних испред продавнице. „Желим да их мама понесе са собом, како ме никад не би заборавила. Ја много волим своју маму и волео бих да не иде од мене никад. Али тата каже да она мора да буде са сестром“. И видех како обарајући своју главицу наједном остари у ћутњи.

 

Искористивши тренутке одсутности његовог погледа, ја завукох руку у ташну и преврнух силне рачуне у њој. Затим га упитах: „Хоћемо ли још једном пребројати новце?“ Озаривши се од усхићења, дечак рече: „Да, ја просто знам да их има довољно!“

 

И ту спојивши мој новац с његовим, нас двоје почесмо да бројимо. Наравно, било је и више него довољно новца за куповину лутке. Дечак нежно прозбори: „Хвала ти, Исусе, што си учинио да новца има довољно“.

 


 

 

И још додаде: „Управо сам био замолио Исуса да учини да новца има довољно како бих могао да купим лутку, па да је мама понесе сестри. И Он је услишио моју молитву. Још сам хтео да Га замолим да ми мало и преостане, како бих купио мами белу ружу, али нисам; а Он ми је ипак дао баш толико да могу да купим и лутку и белу ружу за маму. Она толико воли беле руже, толико пуно!“

 

У том се и тетка вратила, а ја одвезох своја колица с поклонима даље. Нисам могла престати мислити на овог дечака и своју куповину обавих у потпуно другачијем духу од оног у коме сам је започела. Такође ми се у сећање поче враћати чланак из новина у коме је писало како је пијани возач усмртио девојчицу, док је мајка задобила тешке повреде. Породица је требало да одлучи хоће ли је држати на апаратима. Зар је могуће да је дечак био из те приче? Два дана касније жена је умрла, будући да су је скинули са апарата.

 

Непрестано се враћајући овом дечаку, питала сам се да ли је све то било некако повезано. Касније тог дана, у жељи да све проверим, отишла сам да купим букет белих ружа, како бих отишла на сахрану трагично настрадале жене. И угледах је на одру како лежи, држећи у рукама белу ружу, лутку и дечакову слику из продавнице.

 

Са сахране сам отишла гушећи се у сузама... мој живот се из корена променио. Дечакова љубав према сестрици и мајци била је огромна.

 

с енглеског: причалица

 

 

 

* * *

Пре две године, отприлике, имала сам прилике да погледам предиван (и једнако потресан) филм The Christmas Shoes (2002), где један дечак покушава да за своју болесну мајку, која се и сама спрема за сусрет са Богом, купи црвене ципеле, како би мајка изгледала лепо за тај сусрет. Ово је видео спот песме из тог филма:

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 08 Јануар, 2010 21:20

 

 

 

 

 

Света ноћ се спустила на земљу, доносећи неизмерну радост људима. У Витлејему, у пећини, родио се Спаситељ света.

 

Пастири су се радовали певајући са анђелима. Али, нису се само људи радовали, већ и животиње, па чак и биљке. Дрвеће и пољско цвеће, које је расло испред пећине, прослављало је долазак Спаситеља на свет. Лишће на дрвећу је радосно шуштало у знак захвалности за чудо које се збило.

 

Сви су желели да Га виде и да Му се поклоне. Жбуње је пружало гране, а цветови су подизали своје главице желећи да завире у унутрашњост пећине, која је сад постала чудесни храм.

 

Најсрећнија су била три дрвета која су се налазила баш испред пећине, одакле су се добро виделе јасле где је лежао Богомладенац Христос, окружен анђелима.

 

Та три дрвета била су: висока згодна палма, прекрасна миришљава маслина и скромна зелена јелка. Сва три дрвета су шуморила обасјана радошћу, а како је те јединствене ноћи све било другачије него обично, одједном су се чуле речи:

 

- Хајде да се и ми поклонимо Божанском Младенцу и дамо му наше дарове – рекла је палма маслини.

 

- Поведите и мене са собом! – бојажљиво је прошапутала скромна јелка.

 

- Како уопште можеш и да помислиш да идеш са нама! – рекла је палма презриво гледајући сироту јелкицу.

 

- И какве дарове ти можеш да поклониш Божанском Младенцу? – додала је охоло маслина. – Шта ти имаш? Само бодљикаве игле и лепљиву смолу!

 

Сирота јелка је заћутала и смерно се уклонила, немајући храбрости да уђе у пећину која је била обасјана небеском светлошћу.

 

Разговор дрвећа је чуо анђео и видео како су се палма и маслина понеле према својој другарици. Видео је и јелкину скромност, смерност и тугу. Би му жао јелке. По својој анђеоској доброти, реши да јој помогне.

 

Прекрасна палма се нагну над Младенца, спусти испред Њега најлепши лист из своје крошње и рече:

 

- Нека Те овај лист штити од јарког сунца, кад су врући дани.

 

Маслина је савила своје гране, а из њених плодова је почело капати миришљаво уље, тако да се сва пећина напунила угодним мирисом.

 

Тужна, али без зависти, гледала је јелка овај необичан призор.

 

- Оне су у праву – мислила је – не могу ја да се поредим са њима! Тако сам јадна, ружна, неугледно обучена и нисам достојна да будем у близини Божанског Младенца!

 

Анђео чу њене мисли, па рече:

 

- Скромна, мила јелко, узвисићу те и украсити.

 

И анђео погледа у небо обасуто сјајним звездама.

 

Даде знак и звездице се, једна за другом, скотрљаше на земљу, право на зелене гране јелке. Убрзо је јелка сијала блиставим искрицама звездане светлости.

 

Када се Богомладенац пробудио, угодни мирис у пећини и богата палмина лепеза нису привукли Његову пажњу. Он је гледао у светлуцаву јелку. Насмејао се и пружио јој је ручице.

 

Јелка се обрадовала, али се није правила важна, него се трудила да својим сјајем обасја и маслину и палму, које су стајале у сенци. На њихово зло је узвратила добротом, зато јој Анђео и рече:

 

- Ти си заиста добро дрвце, драга јелко, зато ћеш бити награђена. Сваке године у ово време, бићеш украшена најсјајнијим искрицама. Деца ће се радовати и веселити гледајући у тебе. Ти ћеш, скромна зелена јелко, постати симбол веселог Божићног празника.

 

Е. Ивановскаја

 

Превела са руског Ирина Бањац – Жданова

 

 

[ Генерална ] 07 Јануар, 2010 15:05

 

 

 

Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује?

Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом.

Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао, он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено.

Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат.

А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ?

 

 

 

Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије.

Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?”

А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи.
А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних.

Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци, опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7).

 

 

 

Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27).

Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили.
Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио.

Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним, беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба.

 

 

 

Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34).

Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”.

Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника (Лк. 1, 5-11). Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21)

Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25)
Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”.

 

 

 

Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо.

Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити.

Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио.

А када се то чинило?

У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела.

Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио.

Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити.

Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се узнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити.

Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себе Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини.

А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање вредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора.

Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе.
Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео.

 

Свети Јован Златоусти

 

 

 

 

Музичка честитка - кликни!

 

МИР БОЖЈИ!

 

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

[ Јелена - деци ] 06 Јануар, 2010 17:13
 
 
 
Срећан нам Бадњи дан и Бадње вече!
 
[ Генерална ] 05 Јануар, 2010 20:05

 

 

 

 

ТУЦИНДАН

 

Други дан пред Божић, у нашем народу се коље (туца) „Божићњар", „Печеница", којом ће се сва чељад на Божић омрсити, после дугог шестонедељног поста. И овај народни обичај везан је за „Божићњар" или „Печеницу", иако то у ствари прасе а не јагње, води порекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини у којој су пастири затварали своје стадо. Свети апостол и еванђелист Лука сведочи да су витлејемски пастири, кад им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли „Марију и Јосифа и дијете где лежи у јаслама" (Лк 2. гл.) и поклонили му се. А Свето предање, које се чува у Светој Цркви, сведочи да су тада пастири на дар Богомладенцу однели јагње. То је наш „Божићњар", који се припрема на Туциндан, врти на ражњу (пече) на Бадњи дан а једе на Божић као прва мрсна храна.

Због тога што се „Божићњар" у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушима секире, тај се дан и данас зове Туциндан. „Божићњар" је код нас прасе а не јагње просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца.

 

 


БАДЊИ ДАН

 

Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише — не спава, но са нестрпљењем очекује најсвечанији моменат у историји рода људског — Рођење Богодетета Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим обредом уносимо у домове своје, зове Бадњак. Бадњак (млад церић или храстић, или, пак, церова или храстова гранчица) симболички представља Спаситеља нашег — Господа Исуса Христа, који је, у напону своје снаге, силом свога Божанства, раскинуо ланце ропства греху, препородио човека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини — према Богу, највећем добру, омогућивши му спасење од греха, зла и вечне смрти — смрти духовне, као што и млад церић, односно храстић, силином својом, разбуктава ватру на огњишту а јарким пламеном својим осветљава све кутове домова наших.

И хришћански Бадњак као и Божићњар води порекло од оне чудесне божанствене витлејемске ноћи када се у пастирској пећини родио Спаситељ човечанства, а пастири, који „чуваху ноћу стражу код стада својега“ (Лк 2,8), пожили ватру и грејали се. На глас анђела Господњег, који им се јави и рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост... данас вам се родио Спас, који је Христос Господ... Наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама". — Када су, по договору, пошли до Витлејема да виде шта се тамо догодило што им каза Господ (Лк.2,10-12), насекли су и понели доста грана да наложе ватру и поред Новорођенчета и поред Мајке Његове, јер ноћ она беше врло хладна.

Временом у нашем народу развио се читав култ везан, како за Бадњак тако и за Бадње вече. Данас на селу, па и у граду где је то изводљиво, на Бадњи дан, изјутра рано, домаћин куће или неко од мушке чељади одлази у шуму, у гај, у забран, са секиром у руци за Бадњак. Када нађе церић или храстић погодан за Бадњак (прав и гранат а толико велики да га може на рамену донети до куће), обред сечења Бадњака почиње крсним знаком. Бадњачар се, наиме, прекрсти у име Оца и Сина и Светога Духа и изговори кратку молитву: „Помози Боже и Бадњаче свети!" Затим секиром у три маха, у име Свете Тројице, пресече церић, храстић тако да падне на источну страну одакле Господ долази. Онда пронађе дрен, одсече грану и каже: „На здравље нам било!" После тога Бадњак стави себи на десно раме и однесе кући певајући: „Рождество Твоје Христе Боже наш..."

До ноћи Бадњак стоји пред кућом, у дворишту, а у вишеспратницама у граду, где је Бадњак церова или храстова гранчица са прутићем дрена и шачицом сламе, што се купује на пијаци, Бадњак стоји у предсобљу стана. А када падне Бадње вече, бадњачар поново узима Бадњак и дренову грану, ставља га себи на десно раме и уноси у кућу. Тада он свечаним гласом поздравља домаћицу и сву чељад: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!" Домаћица и сва чељад, у празничном руху, исто тако раздрагано и свечано одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао!" И из сита посипа Бадњак житом, премазује га медом и прелива вином. Затим се прекрсти, целива Бадњак тамо где је премазан медом и преливен вином и Бадњачара у образ уз познато мирбожење у коме Бадњачар каже:

„Мир Божји — Христос се роди!", а домаћица одговара: „Ваистину се Христос роди!" Ово љубљење Бадњака и мирбожење између Бадњачара и домаћице се понавља са свима укућанима.

Симболика овога сусрета је јасна. Господ Исус Христос — новорођени Спаситељ човечанства, у виду Бадњака, улази у дом наш и свима члановима домаћинства доноси здравље (дренов прутић), изобиље плодова земаљских (жито) и духовну радост (мед), која је слатка као мед или чак слађа и од меда, јер је осигурана невином крвљу (вино) Његовом, која ће се у своје време пролити на Голготи. Бадњачар онда узме кадионицу, оде пред икону домаће славе, пред којом је упаљено кандило, окади је, обиђе сва одељења у дому, да све замирише на тамјан и смирну, у све одаје поспе сламу и звечећи (сребрни) новац, а у гостинској соби, где је икона још и по три ораха у сва четири угла. У граду се завежљајчић сламе са дреновим прутићем обично стави испод стола на коме је припремљена бадњачка вечера. Док ово чини Бадњачар, односно домаћин куће, обично се поје Божићни тропар: „Рождество твоје Христе Боже наш..." „квоче" и „пијуче". Тамо где Божићни тропар не знају само се „квоче" и „пијуче". Квоче Бадњачар: „кво", „кво", „кво", а пијучу деца: „пију", „пију", „пију" и тако из одељења у одељење.

И овај део обичаја на Бадње вече је пун смишљене хришћанске симболике. Када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској, мајка га је повила у пелене и положила у јасле на сламу. Отуда и слама у свим одељењима нашега дома на Бадње вече када се Господ рађа. А када су мудраци источни, вођени звездом, дошли и поклонили Му се, даривали су Га златом, смирном и тамјаном. Отуда и у нашим домовима по свим одељењима окађеним смирном и тамјаном просут новац сребрни (звечећи) и златни. Ораси пак у сва четири угла гостинске собе симболички представљају Свету Тројицу, која влада васионом светом од Истока до Запада и од Севера до Југа. Она се човечанству јавила потпуно, очигледно и јасно Рођењем Господа Исуса Христа. Његовим крштењем на реци Јордану, када ми празнујемо Богојављење — потпуно јављање Бога људима, као Света Тројица, а нарочито Христовом науком у којој апостолима, пред само своје славно вазнесење на небо, оставља аманет: „Идите, дакле, и научите их да држе све што сам вам заповедио" (Мт 28,19—20). Дакле, не у име моје, у име Оца или у име Духа него у име Свете Тројице. Света Тројица влада васионим светом и све што год бива у њему од Оца кроз Сина у Духу Светом, бива Светом Тројицом, која је по суштини једини Бог, али Три различите Личности нераздељиве. Када се по свим одајама (одељењима) поспе слама, бадњачар ставља Бадњак на ватру да прегори. Тамо где је обичај да се уносе два Бадњака, која симболишу божанску и човечанску природу у Господу Исусу Христу, они се укрштају на ватри.

 

 


БАДЊАЧКА ВЕЧЕРА

 

Бадњачка вечера је многоврсна и обилна али строго посна. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама. Бадњачки колач се не сече ножем, но се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преконоћ, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљај сламе са дреновом гранчицом.

За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду за Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи а не сече. Од јела, на софри, или пак, на самом поду, поврх сламе, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац" или „мељанац"). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева: „Рождество твоје...", прочита молитву Господњу („Оче наш“) разломи Бадњачки колач — погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за:

„Помози Боже и у добри час...", „У славу закона и у бољи час...",
„За Свету Тројицу и у славу Божју...", „За четири ступа јеванђелиста...",
„За петозарне мученике...", „За честитост збора и сабора..."
„За седмочислинке..." (За домаћина, домаћицу; за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину..) (Види о томе: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, М. Шуковић, стр.127, Београд 1972. г.).

И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.

Погача Бадњачка (хлеб) симболише самог Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета" (Јн 6,51).

Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, преко кога су и наши преци примили хришћанство, риба је ИХТИС (IХОУС) а то је скуп иницијала Исуса Христа Божјег Сина: I = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС = РИБА значи: Исус Христос Божји Син. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, у страху од многобожаца, вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба" и „вечерама љубави". То симболише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.

Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске; човека помирио са Богом и спасао га вечне осуде и смрти духовне.

Мед - производ најчистијег створења под небом - пчеле, најслађа материја замаљска, симболише сладост вечнога живота под окриљем Тросунчаног Бога, који нам је осигурао Спаситељ наш Господ Исус Христос најпре својим рођењем, у пећини витлејемској.

Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. То је, у ствари, дебела провлака и обично је намотана у клупче те има облик лопте, круга са кога се развија онолико колико је потребно док сагорева за време Бадњачке вечере и Божићњег ручка. Свећа својом светлошћу симболички представља Божанство, које је без почетка и краја (круг, лопта, клупче). Сам Господ Исус Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету..." (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости" (Јн 12, 36).

После вечере спава се на слами а изјутра рано, по распореду, једни у цркви (у храму) у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка — водоноша), трећи у штали код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полажајника".

 

 


ПОЛАЖАЈНИК

 

То је прва особа која тога Божићњег јутра уђе у наш дом. Полажајник полази у наш дом. Зато се зове „Полажајник". Он, по општем веровању, доноси срећу у наше домове. Зато се пази да „Полажајник" буде дете, које има чисто, безазлено срце испуњено љубављу. Но, разуме се, „Полажајник" бива и одрастао човек, комшија, рођак, намерник. Да „Полажајник" буде дете нарочито су утицале речи Спаситељеве: „Заиста, заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дете, нећете ући у царство небеско. Који се, дакле понизи као дете онај је највећи у царству небеском. Ко прими дете у име моје, мене прима" (Мт 18, 3—5). Ми „Полажајника" на Божић примамо као самог Господа, који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу. Наш „Полажајник" пази да десном ногом прекорачи преко прага у наш дом и да поздрави домаће са: „Христос се роди!" и „Срећан вам Божић!", на шта му, обично домаћица, одговара: „Ваистину се роди", „И теби срећан да Бог да!". Онда га поспе житом из сита и приведе ватри у коју он убацује новчић и Бадњаком (гранчицом од Бадњака) почиње да џара по ватри, али тако да из ватре и Бадњака прште варнице на све стране док он благосиља:

„Колико варница, толико среће у дому!", „Колико варница, толико парица!", „Колико варница, толико јагањаца у тору", „Колико варница, толико напретка у добру", „Највише здравља и весеља, дај Боже!" итд. У народу има много обичаја у вези са „Полажајником" и Бадњаком, но ово је битно, заједничко, најважније и присутно у целом нашем народу (види: „Народни обичаји... код Срба" ) Милана Т. Вуковића, стр. 88—89, Београд, 1972).

 

 

 

ЧЕСНИЦА

 

То је колач умешен на Божић изјутра рано са неначетом водом, у који је стављен сребрни или златни новчић. Воду је донела тога јутра водоноша са извора, чесме, бунара, кладенца или (у граду) наточила у кухињи. Да би домаћица умесила чесницу за домаћинство које не броји више од пет чланова потребно је 1/2 кг брашна, пола паклице квасца растопљеног у млакој води, кашика уља, мало соли и мало Богојављенске — свете воде, која се унакрст сипа у тесто. Ово се све добро смеси млаком водом као и сваки славски колач. Затим се сребрни или златни новчић (негде га домаћица увије у чисту, белу хартију) утисне у средину теста, па још мало смеси и тесто остави да нарасте. Када тесто добро нарасте одозго, по средини теста, притисне се слово, печат, поскурник и стави у врућу пећ да се испече. На исти начин меси се и Божићни колач, само, разуме се, без чеснице—без сребрног или златног новчића. Чесница се ломи за време Божићњег ручка одмах после Божићњег колача, који се, опет, ломи као и сваки славски колач у дому са домаћинима, у чему учествује сва чељад.

Када се, дакле, домаћин врати из цркве, на Божић, честита свима празник са: „Христос се роди!" на шта му сви одговарају „Ваистину се Христос роди!" — У дому настаје опште мирбожење које изазива велику радост. У тој Божићној радости нико се ни на кога не сме наљутити. Општа љубав влада у целом дому. Онда домаћин свима подели нафору и настаје Божићни ручак, који треба да буде најбогатије и најбрижљивије припремљен. Као и на Бадње вече домаћин се прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита „Оче наш", или, ако зна, отпоје: „Рождество твоје Христе Боже наш..." пререже Божићни колач а онда узме „чесницу" подигне је увис, у славу новорођенога Богомладенца, а за живот и за здравље свих укућана, полажајника и намерника, окрене је као славски колач са свима укућанима три пута, преломи преко средине и свима члановима домаћинства (присутнима) одломи и да по једно парче. Једно одвоји за полажајника, друго за путника намерника (за члана домаћинства који није присутан — за војника, на пример). Тиме је Божићни ручак почео. Чељаде у чијем се делу чеснице нађе новчић, сматра се срећним под благословом Божјим, те се њему поверава почетак важних послова у току целе године.

На Божићној трпези налази се сито са воћем као и на Бадњачкој вечери; Божићна свећа; Божићни колач; Чесница, Печеница, кобасица. Тако су у песми: „Божић, Божић, бата..." и пева „У Божића три ножића: Један сече чесницу, Други сече печеницу, Трећи сече кобасицу."

То су, разуме се, још сваковрсне ђаконије, које домаћице најбрижљивије припремају за овај најрадоснији дан, у који нам се Божић родио, који треба и најодабранијим јелом и пићем и да се прослави.

Глава и плећка Божићњара не једу се на Божић, већ се чувају за Нову годину, која се у народу зове, Мали Божић или Василица.

 

[ Генерална ] 04 Јануар, 2010 18:24

 

 

ПОВЕСТ О ПОКЛОЊЕЊУ МУДРАЦА

 

КАДА се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), - не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца, [25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, то јест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону - Христу, који је Божија премудрост. [26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32). Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: "цареви Тарсиски" означавају "прекоморске", јер Тарсис означава "море", те тако под тим треба разумети Персију, земљу "за морем". Речи пак: "цареви Арабијски" јасно указују на Арабију. А реч "Савски" указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница.

 

 

 

Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије. Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне.

 

 

 

Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: "Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше".

 

 

 

О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос налазио још у пећини. А после две године Христос се не само не налажаше у Витлејему него ни у Палестини већ у Египту. Јер по сведочанству светога Луке, после очишћења у четрдесети дан у храму где је старац Симеон срео Господа и извршено све по закону Господњем, свети Јосиф и Пречиста Дјева са Детенцетом одмах се вратише у Галилеју а не у Јудеју, у свој град Назарет а не у Витлејем; и из Назарета, по наређењу Ангела, отпутоваше у Египат. Како су онда мудраци могли, после две године наћи Христа у Витлејему? Древни пак грчки историчар Никифор [27] вели, да се звезда појавила на истоку пре Рођења Христова на две године, и да су мудраци путовали до Јерусалима две године, те тако стигли у сами час Рођења. Наизглед, и овај се историчар слаже с оним што пише у Еванђељу о покољу деце од две године и наниже. Али и ово мишљење није веродостојно. Јер каква би то нужда натерала те мудраце да две године путују из источних земаља, када се отуда може за два или три месеца доћи до Јерусалима? Нека су они, као цареви, путовали споро и дуго, но и у том случају они нису могли пробавити на путу више од шест или седам месеци, јер источне земље, као Персија, Арабија и Етиопија, нису толико далеко од Јерусалима, да би путовање могло трајати две године.

 

 

 

А које би мишљење о времену појаве звезде било најверодостојније? Сматрам, мишљење светог Јована Златоуста и светог Теофилакта. Ови учитељи говоре овако: "Звезда се јави мудрацима пре Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звезда јави дуго времена пре Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју". Обратимо пажњу на то да ови свети Учитељи не одређују тој звезди двогодишње време, већ само кажу: "дуго времена пре", као говорећи: "неколико месеци пре". На основу таквог тумачења ових светих Учитеља, можемо извести овакав побожан закључак: звезда се појавила на истоку у онај сами дан и час, у који благовешћу Архангела и силаском Светога Духа Бог Логос постаде тело, зачевши се у пречистој утроби девичанској. Тако дакле, на девет месеци пре Рођења Христова, на сам дан Благовести мудраци су угледали звезду на истоку, и спочетка се у недоумици чудили и размишљали каква ли је то звезда. Није ли она неки метеор који блесне у ваздуху, и предсказује неку несрећу, као што је то случај с кометама? - Да, у самој ствари та звезда је предсказивала у тим земљама несрећу за душеубицу врага, наиме: слом идола, изгнање демона, а грануће светлости свете вере. Потом схвативши да то није нека случајна звезда него има неку Божанску силу, мудраци се опоменуше древног пророштва Валаамовог, и предсказања Еритрејске сибиле [28] да ће се у Израиљу родити Господ и Цар васељене. И они закључише да ово и јесте Његова звезда, одавна предсказана.

 

 

 

Поверовавши чврсто да је то несумњиво тако, мудраци се потпуно спремише за пут, па кренуше из својих земаља. И путем се, као што је речено, сретоше и заједно продужише пут једнодушно. Међутим, стаде истицати деветомесечни рок од појаве звезде, и приближаваше се час Рођења Христова. А н они се приближише к пределима Палестинским, и најзад стигоше у престоницу Јудеје Јерусалим, и то на сам дан Рођења Христова. А када се примицаху к Јерусалиму, звезда која их вођаше, одједном се сакри из очију. Јер да је та звезда засијала и у Јерусалиму, народ би је нема сумње угледао, и пошао за њом заједно са мудрацима ка Христу. Тада би и Ирод и завидљиве јеврејске старешине синагоге дознали где се налази рођени Христос, и превремено би Га убили из зависти. Но Божји промисао, који на најбољи начин устројава наше спасење, нареди звезди да се сакрије, једно стога да они који траже душу Детињу не би дознали где се налази пећина, а друго стога што су очи злоћудног Јеврејског народа биле недостојне видети чудесну звезду ону; и треће, да испита веру њихову, да ли ће поверовати речима тих мудраца који благовесте долазак Месијин, и да ли ће зажелети да познаду Христа, Спаситеља света; а не зажеле ли, онда нека им то буде на већу осуду. О томе блажени Теофилакт расуђује овако: „Ради чега дођоше мудраци? На осуду Јеврејима, јер када волси, будући незнабошци, повероваше, какав онда изговор могу дати Јевреји? Волси дођоше из тако далеких земаља да се поклоне Христу, а Јевреји, имајући Га у својој средини, гоњаху Га“. Када мудраци уђоше у престони град Јерусалим, они питаху о новорођеном Цару: Где је цар Јудејски што се роди? Јер видесмо звезду његову на истоку и дођосмо да му се поклонимо (Мт. 2, 2). И ова нова вест одмах удиви народ, а смути цара Ирода и све старешине јерусалимске. Цар сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: где ће се родити Христос? (Мт. 2, 4). Јер он се уплаши да му се не одузме царство, и размишљаше како би убио новорођеног Цара. Дознавши да се Христос има родити у Витлејему, он дозва мудраце и извести се од њих о времену кад се појавила звезда. Затим прикривши превару, а имајући мисао неправедну и намеру злу, рече мудрацима лукаво: Идите и испитајте тачно о детету, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним (Мт. 2, 8).

 

 

 

Када мудраци отидоше из Јерусалима, одмах се појави звезда, која их је водила и пође пред њима, а они се веома обрадоваше њеном поновном појављењу. И иђаше пред њима док их не доведе у Вилтејем до пећине и стаде одозго где беше Детенце. Над тим обиталиштем где се налажаше Дете, заустави се звезда, то јест она сиђе с висине доле и приближи се земљи. Јер би иначе немогуће било распознати над којим то местанцетом она стоји, да се није спустила ниже.

 

 

 

Тако расуђује и блажени Теофилакт, следећи светом Златоусту: "То беше необично знамење, јер звезда сиђе с висине, и спустивши се к земљи показа мудрацима место. Јер да је она остала на висини, како би онда они могли дознати оно посебно место где се налазио Христос? Јер свака звезда има под својом светлошћу многа места. И као што ти често видиш месец изнад своје куће, тако и мени изгледа да се он налази и сија изнад моје куће; и свима се тако чини као да само изнад њих стоји месец, или каква било звезда. Тако и ова звезда не би могла јасно показати Христа да се није спустила и стала изнад главе Детенцета". По овоме чуду се види да та звезда не бејаше од оних што су на своду небеском, него представљаше посебну силу Божју. Тако дакле, мудраци ушавши у кућу нађоше Онога кога су тражили, као што каже Еванђеље (Мт. 2, 11). На основу тога неки мисле да су мудраци нашли Христа не у пећини него у некој кући у граду, пошто Еванђеље спомиње не пећину него кућу. По мишљењу таквих, Еванђеље као да вели: "Када се мноштво народа, који беше дошао ради пописа, разиђе, онда се испразни и општа гостионица и друге куће витлејемских житеља, те Матер са Дететом би преведена из пећине у неку кућу.“ Но свети мученик Јустин, Златоуст, Григорије Ниски и Јероним кажу да је Господ остао у пећини где се родио све до времена очишћења које је бивало у четрдесети дан, и да су Га и мудраци нашли тамо. И то се тако догодило зато, да би цареви земаљски дознали да је царство новорођенога Цара у сиромаштву, у смирењу, и у презирању славе овога света, а не у богатствима, охолости и палатама.

 

 

 

 

Све се то тако догодило још и зато, да би се што јаче могла пројавити њихова велика вера, која је учинила те се они нису покајали и узроптали када су Онога, ради кога су превалили тако дугачак и тежак пут и надали се наћи Га у царским палатама, нашли у таквом сиромаштву. Нашавши Господа у пећини, мудраци падоше и поклонише Му се, то јест не простим поклоном него поклоном доличним Богу, поклонише Му се не само као човеку него и као Богу. Јер, као што кажу свети Иринеј и папа Лав: "Ти мудраци, тајанствено просвећени благодаћу Господњом, угледавши Младенца, познаше и повероваше да је Он - Бог, и зато Му се поклонише, не само као Цару него и као Богу, поклоњењем које приличи Богу. Због тога је и написано: падоше, па отворише ризнице своје и принесоше му даре (Мт. 2, 11), испуњујући наређење: Немој изаћи пред Господа празан (2 Мојс. 23, 15). А какве то даре? Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тело умрлога, желећи га сачувати цело. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповедише да су у Њему две природе. О томе свети Лав говори овако: "Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем верују а дарима исповедају". Примивши у сну вест од јавившег им се Ангела да се не враћају к злоковарном Ироду који је имао намеру убити новорођеног Цара, мудраци другим путем отидоше сваки у своју земљу, и тамо постадоше учитељи и проповедници Христови, по веродостојном сведочанству Никифора. Јер проповедајући долазак у свет Христа, Сина Божија, они учаху људе да верују у Њега, као што и сами вероваху. И нема сумње да се они после смрти удостојише бити увршћени у лик светих. А имена су њихова ова: први Мелхиор, стар и сед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други - Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи - Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем. Тела њихова, после многих година, беше пренета најпре у Цариград, затим у Медиолан, [29] па онда у Келн, [30] у част оваплоћеног Христа Бога, коме са Оном која Га је родила, нека је и од нас слава вавек. Амин.

 

Из "Житија светих за децембар", Светог Јустина Поповића

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 25. Звездочатци - астрономи - астролози: по кретању звезда и других небеских тела и по њиховом оваком или онаком положају предсказивали будуће догађаје и учили да од тога зависе судбине људи. 26. Тумачење на пророка Исаију. 27. Никифор Калист, грчки историчар четрнаестог века, написао је "Историју Цркве". 28. Сибиле су биле прорицатељке од незнабожаца. Некима су од њих, као сибили Кумејској, сибили Еритрејској, и још некима, древни хришћански писци приписивали предсказања о Спаситељу, и уопште о временима Новога Завета. 29. Медиолан, данашњи Милано, велики град у северној Италији; престоница древне Лигурије. 30. Келн (у старини: Колонија Агрипина), древни град на Рајни, у Германији, у коме, по побожном веровању тамошњих хришћана, почивају делови чесних моштију светих три мудраца.

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 03 Јануар, 2010 18:34

 

 

 

 

 

 

МОЈ ОТАЦ КАДА САМ ИМАО

 

4 године

 

Мој тата може све!

 

5 година

 

Мој тата зна пуно тога.

 

6 година

 

Мој тата је паметнији од твог тате.

 

8 година

 

Мој тата не зна баш све.

 

10 година

 

Време у коме је мој тата одрастао

било је другачије.

 

12 година

 

Па добро сад!

Природно, мој тата не зна баш све с тим у вези.

Стар је да би се сећао свог детињства.

 

14 година

 

Не обраћај пажњу на мог оца.

Он је тако старомодан.

 

21 година

 

Он? Боже мој, тотално му је прошао

рок употребе!

 

25 година

 

Тата зна понешто о томе, а то је због тога

што има нешто мало искуства.

 

30 година

 

Можда да питамо тату шта би

нам он саветовао.

 

35 година

 

Нећу учинити ништа а да се

претходно не договорим са татом.

 

40 година

 

Питам се како је тата излазио на крај са тим.

Био је тако мудар и пун искуства.

 

50 година

 

Дао бих све само да ми је мој тата сад овде

па да ме саветује у вези са свим.

Велика је штета што нисам више ценио

његову мудрост.

Могао сам много тога да научим од њега.

 

- Ann Landers -

 

 

 

ОЦИ  или  ОЧЕВИ

 

Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

 

 

 

Драге тате,

Нека вам је срећан и Богом благословен данашњи Празник – Оци или Очеви!

 

[ Генерална ] 02 Јануар, 2010 17:48

 

 

После тога изиђе заповест од ћесара Августа [12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1.Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити "хлеб који сиђе с неба" - Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожедни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2.Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем.

 

 

 

Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра. Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку“. [13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: "Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме". [14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! Јер ко зна мајку која је родила без мужа?" [15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: "Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца". [16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: "јер као што купина горећи не сагореваше, - пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала". [17] И опет: "море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна". [18] Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство.

 

 

 

Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: "роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле" (Лк. 2, 7). Он каже: "Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле". Тако и свети Кипријан: "У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају". Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле. Свети свештеномученик Зинон епископ [19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац - Бог. [20]

 

 

 

После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона, [21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар? [22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо. [23]

 

 

 

А уз јасле беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу.

 

 

 

А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: "Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роди Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати; тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену; [24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: "Ето, девојка ће затруднети" (Ис. 7, 14)". - Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.

 

 

 

Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: "јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје". Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу - дан у који Бог рече: "Нека буде светлост", и у који "би светлост" (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: "Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље" (Прем. Солом. 18, 14-15). Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба.

 

 

 

Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га, они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављања ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20). Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 

- Други део -

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 12. Август, први римски цар (15 год. пре Христа до 14 год. после Христа). Потпуно име његово гласило је: Кај - Јулије - Цезар - Октавијан - Август. Он је био син Октавија и Акције, ћерке Јулија, сестре Јулија - Цезара. После битке код Акциума, у којој је победио Марка Антонија, он постаје једини владар огромне римске царевине. За време његова царовања извршен је у целој царевини попис становништва, о коме се говори у Еванђељу (Лк. 2, 1-5), и који је побудио светог Јосифа и Пресвету Дјеву Марију да иду у Витлејем. 13. Стихира 2, на "Господи возвах", Благовести Пресвете Богородице. 14. Реч на Рођење Христово. 15. Стихира на стиховње, Глас 2. 16. Реч на Христово Рождество. 17. Догматик другога гласа. 18. Догматик петога гласа. 19. Спомен његов празнује се 12. априла. 20. Ово је узето из "Првоеванђеља Јаковљевог". 21. Преподобни Јосиф Песмописац празнује се 4. априла. 22. Служба предпразништва Рождества Христова, 33. децембар, Канон: песма 8. 23. Тамо, Трипјеснец на повечерју, песма 9. 24. Сравни: Дан. 2, 34; 1 Кор. 10, 4.