Нађох те где те не тражих,

Пред храмом

Од једнога зида,

Како распет између сна и пута

Жив си,

А тако даха животног жељан.

 

Да умро си, оживео би лако,

Но ти се жив закопа

Под зидину ову

Пред којом се клањаш

Дружбеници самоћи,

Која с лакоћом седе на упражњено место.

 

Ал` превари се

А прекасно схвати

Да она ту је тек као сламка

За дављеника што очи своје

За једно само виђење има,

Ка ком сте обоје окренути сада.

 

Чекате ме ти и самоћа,

Да од мог даха вама се да.

А мене боли

Та мисао твоја

Да између тебе и живота стојим.

Не стојим, него се померити бојим.

 

 

 

 

 

Аутор: причалица