Лутрија

 

 

Купи неки трговац од сељака магарца за сто новчића. Сељак је био дужан да му га сутрадан доведе. Поштујући договор, он дође код њега, али без магарца.

- Извините, магарац је угинуо.

- У реду, вратите ми мојих 100 новчића!

- Не могу... Потрошио сам их.

- Па ништа, оставите ми угинулог магарца.

- Али, шта ће вам он? – упита изненађено сељак.

- Даћу га на лутрију.

- Па не можете мртвог магарца дати на лутрију!?!

- Могу, верујте... Једноставно нећу ником рећи да је мртав.

Након месец дана наиђе сељак на трговца.

- И шта је било са мртвим магарцем?

- Урадио сам како сам и рекао. Продао сам 500 тикета, сваки у вредности два новчића, и зарадио сам 998 новчића.

- Шта? И нико се није бунио?!

- Јесте један... Онај који је освојио магарца. Био је веома љут... Но њему сам вратио његова два новчића.

 

 

 

Три пријатеља

 
 
Оно што је божанско у човеку јесте способност да чини добро.
 
 
 

Лутка

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Слике су са нета.

Млеко и пастир

 

Мале поуке

 

Тачно на време

 

 

Навијач сатова стално је био забринут. Без минута одмора, трчао је од једног до другог сата да не би пропустио онај судбоносни тренутак у коме је требало да спречи заустављање једног механизма и да на њему прочита кад тачно треба да се побрине за следећи. Тако је јурио од једног до другог бројчаника, док су секунде прелазиле у минуте а минути у сате, имајући на располагању веома мало времена између њих. Неуморно је пратио такт времена, које му је у исто време и било за петама и ишло испред њега.

Тај ритуал­ био је савршено темпиран, али навијач сатова није могао себи да дозволи да му одлута пажња, чак ни на један минут, јер ако би са закашњењем стигао до само једног  часовника,  то би могло да сруши цео систем, због тога што је свако међувреме било израчунато са великом прецизношћу. А све то како не би било никаквог празног хода, јер то би неизбежно довело до губљења времена.

Уосталом, неопходан временски размак између различитих сатова израчунаван је, током дугог низа година, на основу понављаних тестова, који су пажљиво узели у обзир све техничке параметре за рад модерних часовника. Захваљујући напретку науке и беспрекорном планирању, зупчаници целог система били су савршено подешени, и на навијачу сатова је било само да покорно прати ток радњи који су му одредили најбољи техничари данашњице.

Једног јутра он устаје, по свом обичају, у предвиђено време, обавља јутарње радње с вештином достојном једног уметника, да би му њихов непрекинути ток омогућио да у тачно одређеном тренутку стигне до првог бројчаника, по истеку првог рока. Тада он навија дати часовник са уобичајеном вештином, ишчитава на њему назначено време и креће ка следећем бројчанику.

Оно што му мало смета, од кад је почео о томе да размишља, то је што, упркос страховитој ефикасности система, није у стању да предвиди време које ће му назначити различити часовници током радног дана. Наиме, сваки од њих показује неко своје време и оно се сваки пут мења. Баш из тог разлога његов посао је тако тежак. Јер иако систем функционише без грешке, принцип његовог функционисања заснива се на правилима која му игледају потпуно анархична. Сваки сат му прецизно показује у ком тренутку треба да стигне до следећег, следе се без грешке, али дужина тих интервала остаје потпуно непредвидљива. Из тог разлога он не може напамет да научи све те интервале, и из тог разлога једна машина никад не би могла да га замени на том важном задатку, који је и даље угрожен могућношћу грешке људског фактора.

С друге стране, навијачу сатова се чини, од пре неколико месеци, да време које навија има неугодну склоност да се убрзава, и да секунде, минути и часови на различитим часовницима немају исте вредности. Из недеље у недељу то га све више забрињава, јер иако су разлике за сада занемарљиве, ипак се приближава дан када би тиме изазван хаос могао да доведе систем до пропасти.

Трудећи се да одагна те црне мисли, навијач сатова наставља да навија временски ток.

Кад стиже до петог бројила тог дана, оста слеђен оним што у њему види: једна мува, једна дебела црна мува седи на великој сказаљци. Како је ту доспела кад су сви бројчаници система заштићени непробојним стаклом које савршено дихтује? И колико већ времена она седи на тој сказаљци тупаво успоравајући осетљиви временски ход? Обузет паником, он навија тај сат и хита ка следећем. Има на располагању десет минута, али да ли се уопште може и даље поуздати у то, имајући у виду да је мува можда променила параметре? Без даха, он стиже до идућег бројчаника. Ужас! Сказаљке су се већ зауставиле! Брзо, мора да навије механизам и да покуша да победи сатове у тој ужасној трци, да врати ствари на првобитни колосек. Чела обливеног знојем, он скаче на следећи задатак. Опет прекасно! Грозничаво навија тај сат, брише очи које га пеку, наставља, трчи из петних жила, и сваки пут стиже касно, и често пребрзо наставља, више ни сам не знајући да ли је због те журбе уствари стизао прерано. И тако тече та немилосрдна трка, трка против мрвљења времена које угрожава постојећи поредак, трка да би се стигло тачно време, да би догађаји следили једни друге како је наложено.

А онда се, усред новог скока, без даха, у њему јавила жеља да одустане, да дигне руке од те грозоморне трке која га прогони.

У њему се рађа луда нада да ће, кад се у једном тренутку сви сатови буду зауставили, моћи све да их навије тако да показују једно те исто, вечно и универзално, тачно време.

Али ако би сви сатови стали, не би ли то био крај и живота самог?

Навијач сатова срушиће се у праскозорје не нашавши одговор на то питање, јер га се превише плаши.

У међувремену, он, као федер, трчи и навија, трчи па навија, тај навијач сатова коме је, да не би застао, потребно нешто да га навије.

Оскар Фрајзингер, "С оне стране мисли"

Превеле: Виолета Милићевић и Христина Ђурић

 

БициклАРТ, Борис Индриков

RICHARD

 

LUDOVIK

VAN EYCK

VINCENT

GOGEN

VELOTROOB

VELOZYABR

VENUS

HENRY VIII

 

 

СЕНСАЦИОННАЯ НАХОДКА В ЗАМКЕ ШАТО-ГАЙАР.

Преузето

 

 

Кренимо од себе

 
 
 
 

Интернационализација Амазоније

 

 

Изванредан одговор бразилског министра просвете америчким студентима кога је северноамеричка штампа одбила да објави!

За време дебате на једном америчком универзитету, бразилског министра просвете Cristovama Buarquea су студенти питали шта мисли о интернационализацији Амазоније. Амерички студент је поставио своје питање уз примедбу да очекује одговор хуманисте а не Бразилца.

Ево шта је одговорио г. Cristovam Buarque:

"Наравно, као Бразилац се једноставно противим интернационализацији Амазоније. Колика год била небрига наших влада за то богатство, оно је наше.

Као хуманиста, свестан опасности која прети деградацији предела Амазоније, могао бих замислити да Амазонија буде интернационализована, као уосталом и све друго важно за човечанство.

Ако бисмо, у име хуманистичке етике, морали да интернационализујемо Амазонију, онда бисмо морали интернационализовати и нафтне резерве целог света. Нафта је исто толико важна за будућност човечанства колико и Амазонија. Али, упркос томе, господари нафтних резерви сматрају да имају право повећати или снизити њену цену или производњу.

Исто тако би требало интернационализовати финансијски капитал богатих земаља. Ако је Амазонија резерва за цело човечанство, њу не смемо спаљивати вољом једног власника или једне земље. Спаљивати Амазонију је исто тако озбиљно као и незапосленост коју су изазвали спекуланти глобалне економије. Не смемо допустити да самовоља спекуланата упропасти финансијске резерве читавих земаља.

Пре интернационализације Амазоније желео бих да будем сведок интернационализације свих музеја света. Лувр не треба да припада само Француској. Сваки музеј на свету је чувар најлепших дела људске генијалности. Не смемо оставити да тим културним богатством, исто као ни природним богатством Амазоније, манипулише или га уништи један власник или једна земља. Пре извесног времена је један јапански милионер одлучио да са собом сахрани слику великог мајстора. Пре него што се то догоди, требало би интернационализовати ту слику.

Док се одвија наш сусрет, Уједињене Нације организују Форум Миленијума, али су неки представници држава имали потешкоћа да стигну на Форум, због проблема на граници Сједињених Држава. Мислим, дакле, да би Њујорк, седиште Уједињених Нација, требало интернационализовати.

Макар би Mенхетн морао припадати целом човечанству. Као уосталом и Париз, Венеција, Рим, Лондон, Рио де Жанеиро, Бразилија, сваки град са својом посебном лепотом и својом историјом би требао припадати целом свету.

Ако Сједињене Државе хоће интернационализовати Амазонију због тога што мисле да је опасно њу оставити у рукама Бразилаца, хајде онда да интернационализујемо и нуклеарни арсенал Сједињених Држава јер су САД у стању да се послуже њиме, што би изазвало разарања далеко обимнија од пожара у Амазонији, који су иначе за жаљење.

У току расправа између америчких председничких кандидата, они су заступали интернационализацију шумских резерви света с тим да се за узврат избришу дугови сиромашних земаља.

Почнимо дакле с тим да употребимо износ тог дуга да осигурамо свој деци света да се хране и да иду у школу. Интернационализујмо децу и поступајмо према њима, где год се родила, као према богатству које заслужује пажњу целог света, далеко више од Амазоније.

Кад сви руководиоци света буду поступали према сиромашној деци као људској баштини, неће их пустити да раде уместо да иду у школу, нити да умиру, када треба да живе.

Као хуманиста, пристајем да заступам идеју интернационализације Света. Али док мене Свет сматра Бразилцем, борићу се да Амазонија остане наша. И само наша!''

 

Језеро

 

 

На језеру прве капи кише,
Пљусак, па сунце опет точи.  
Сјај у мени невидљиво пише,  
Лепоту од које заболе очи.

Као да споро умор и прах -
Котрљају се водом златна зрна.  
Улепша слику на мах,
Девојка протрчавши ко срна.

У души опет ромори слап.
Ослушкујем: тишина, птица, кап
Подиже ме ова нечујна јека

Из бола и сна далека.
Заиста, зрачна и чиста лепота
Враћају веру у смисао живота.


Јовица Ђурђић

 

 

Старац Антоније

 

О прошлости и будућности.

Отац Антоније је отворио очи: Сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки човек схватити неповратност протеклих времена мира. Немогућност повратка дана стицања благодати, укрепљења Божанским даровима. Како је Христос одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? Што је човеку немогуће, Богу је могуће. Само Његовом Благодаћу која нас укрепљује можемо да пресечемо ужасни бездан, који води у ад. Бездан између ада и раја. И веруј, тај понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у митовима, не. Тај понор заиста постоји.

Сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши, како је у ствари било, већ три? Отац је у тој причи мудро поступио: предложио је сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. Тако и људи који су одбацили Творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум, добијају трећу кокошку. Апостол је учио: А кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо довољни (1 Тим.6, 8). Тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум људи заборавили да су и њега добили од Бога, само је он затрован садашњим противљењем Творцу. Даље, грешењем човек одбацује Божију Свемогућност, а тиме и само Његово постојање. И ка небу се не извија тамјан молитве и добрих дела, већ страшни дим плодова људских руку. И све мало по мало... Шта само одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! Чак ни храна и одећа нису оне о којима је Апостол говорио.

Земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне, лепљиве и невероватно чврсте. Затрована и изнемогла земља, већ не може да подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. Седам и по хиљада година она је хранила сваку твар. Сада ће глад пре свега жњети плодове тог свеопштег безумног греховног пада.

Неумерност у жељама и потребама је већ постављена на врх угла тог безумља. Што горе, то боље. Земља ће јаукати, али авај те јауке нико неће чути. Сваки велики град је изругивање над природом, и због тога ће постати извор невоља за људе. Најпре извором несрећа, а затим општом гробницом за оне који у њему живе. Какве год терене да истражују научници, и какве год закључке да имају, и какве год архитектуре зграда да измишљају неће ништа вредети, и градови ће тонути у преисподњу, повлачећи за собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... То ће бити неизрециво страшно! Василије Велики је славио Бога јер неће доживети те дане. Велики међу Светим Оцима - свети Василије! И људи ће слушати, али неће чути, неће желети да се одазову на позив Творца на спасење. Француска, та колевка разврата и блуда, богопротивљења, осећа на себи све страхоте због одбацивања Бога. Морске буре и земљотреси, бродоломи, ће доносити смрт свему живом и на приобаљу и на копну - ето шта чека отаџбину револуције.

Онај ко се надао да ће данас у мирној, снабдевеној и успешној држави наћи одушак од живота, у својој држави која је исцепкана злим силама - дубоко се вара. Прелазак на све те услове победничког сатанизма је само добровољно укрцавање у воз супротног правца. И вагони тог воза су на први поглед тако лепи и привлачни, и чак не изгледају као затвор. Затвор и логор је - насиље над човеком. Воз савремене цивилизације је добровољно предавање себе ђаволу. Он већ машта о добровољности следовања његовим позивима, па чак и привидним. Предавање сопствене душе на вечно мучење, добровољно одбацивање жеље за Богоуподобљењем и Богоопштењем - то не да је страшно већ је и горе од тога.

Узми Адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао: тражио је савршенство чињењем греха, а нашао је смрт. Праоци су били лишени не само рајског Богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре тога. Она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан јарам робовања греху.

Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле слободе, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И повероваће у то.

Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - слободом, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.

Онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије с људским лицем и није прихватио култ слободе, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.

Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изградњи новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...

Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: Распни, распни Га!

Престоница новог света неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај покушај ће бити успешан. У старом центру ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.

Страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!

Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: Господе, ја верујем у Тебе! Они као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!

Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам, ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа. Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.

За човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању Божанских плодова. Зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања Христу. Стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, Благодат, Бога. Адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. Да ли се то радило насилно? Не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. Због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на Крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.

О прошлости.

Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе. О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!

Одломак из књиге "Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

Иначе, целу књигу, у којој овај Богу знани духоносни старац, који је преживео руске логоре, приповеда историју на до сада непознат начин, о ономе што је било, што јесте и што би могло да се догоди, можете прочитати овде:

"Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

 

Ваведење и Хиландар

 

 

КАДА се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са мном сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу. Уредивши на тај начин све што беше потребно за свечано и славно ваведење, они кренуше на тродневно путовање од Назарета до Јерусалима. А кад стигоше у град Јерусалим, они свечано уђоше у храм и уведоше у њега одуховљени храм Божји, трогодишњу девојчицу, Пречисту Дјеву Марију. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, као што сведочи свети Тарасије, патријарх Цариградски, који ставља у уста свете Ане овакве речи: Крените, девице, носећи свеће, и идите испред мене и испред Богородице. - Свети пак родитељи, отац с једне а мајка с друге стране, вођаху нежно и богобојажљиво своју Богом им даровану Кћер. За њима радосно последоваше мноштво сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама, окружујући Пресвету Дјеву, као звезде светлу луну, на удивљење свему Јерусалиму. To свети Теофилакт описује овако: Кћи заборавља дом оца и приводи се к Цару, жељном красоте њене; приводи се не без почасти и не без славе, већ са свечаном свитом. Изводи се дакле Она из родитељског дома при свеопштем рукопљескању; за родитељима њеним иђаху сродници, суседи и сви који их љубљаху: очеви се сарадоваху са оцем, мајке с мајком; a девице са свећама у рукама иђаху испред Богодевице, као неки венац од сјајних звезда. И слеже се сав Јерусалим да посматра овај небивали испраћај и види трогодишњу Девицу, окружену толиком славом и почаствовану таквом свитом. И не само грађани земаљског Јерусалима него и небеског Јерусалима, свети анђели, стекоше се да виде преславно ваведење Пречисте Дјеве Марије. И видевши дивљаху се. О томе Црква говори: "Анђели, гледајући улажење Пречисте, удивише се како Дјева уђе у Светињу над Светињама". [1] Спојивши се с видљивим хором чедних дјева, невидљиви хор Бестелесних Умова невидљиво иђаше сауводећи Пречисту Дјеву Марију у Светињу над Светињама и, по наређењу Господњем, окружујући је као изабрани сасуд Божји. О томе свети Григорије, архиепископ Никомидијски, говори овако: Родитељи већ вођаху к дверима храма Дјеву, окружену Анђелима, уз заједничко радовање свих Небеских Сила. Јер Анђели, иако не знађаху силу тајне, ипак као слуге по наређењу Господњем служаху при њеном улажењу у храм. Они се дакле, прво, дивљаху видећи да је Она скупоцени сасуд врлина, и да Она носи знаке вечне чистоте и има такво тело, коме се никада неће приближити никаква греховна нечистота; а друго, испуњујући вољу Господњу, они обављаху наложену им службу. Тако, са чашћу и славом Свебеспрекорна Девица би уведена у храм Господњи не само од људи него и од Анђела. И то с пуним правом: јер када старозаветни Ковчег који је у себи носио ману, и био само праобраз Пресвете Дјеве, би са великом чашћу унесен у храм Господњи у присуству свега Израиља, утолико пре са највећом чашћу, уз учешће Анђела и људи, требало је обавити увођење у храм оног истинског одуховљеног ковчега [2] који је имао носити у себи ману - Христа, Преблагословену Дјеву, унапред изабрану за Матер Богу. При уношењу старозаветног Ковчега у храм Господњи испред њега иђаше земаљски цар који тада цароваше над Израиљем, Богоотац Давид; а при увођењу у храм Божји овог одуховљеног ковчега, Пречисте Дјеве, испред њега иђаше не земаљски већ Небески Цар, коме се ми сваки дан молимо: "Царе Небесни, Утешитељу, Душе истине"... Да је управо тај Цар предводио ову Царску кћер, о томе сведочи света Црква у данашњим песмама говорећи: У Светињу над Светињама уводи се Светим Духом Света и Беспрекорна. [3] При уношењу Ковчега беху музика и певање, јер Давид нареди старешинама левитским да одреде певаче да свирају у органе, [4] псалтире, [5] кимвале [6] и гусле, [7] и певају радосне песме. При увођењу пак Пресвете Дјеве весеље ствараху не земаљска музика и певање већ певање Анђела који невидљиво присуствоваху овоме. Јер они, при уласку њеном у Светињу над светињама на служење Господу, певаху небеским гласовима, нашта Црква данас и подсећа певајући у кондаку: [8] "Благодат Духа Божанственог је сауводи; Њу певају Анђели Божји; Она је обиталиште небесно". - Уосталом, увођење Пречисте у храм бива не без људских песама. Јер праведна Ана (у Речи светога Тарасија) говори девама које иду напред: "Опевајте Њу похвалном песмом; певајте јој уз звуке гусала; ускликните Јој песму духовну; прославите је на десетоструном Псалтиру". - To исто спомиње Црква говорећи: Јоаким и Ана радују се духом, и хорови девојачки певају Господу, псаламски припевајући и почитујући Матер Његову.[9] - To показује да је хор девица које су ишле тада испред Пречисте Дјеве певао неке песме из псалама Давидових. У том духу и саставитељ садашњег канона говори тим девицама: Почињите, девојке, и певајте песме држећи у рукама свеће.[10] - Сами пак свети праведни родитељи Јоаким и Ана, по сведочанству светог Тарасија, имађаху у устима својим ову песму праоца Давида: Чуј, кћери, и погледај, и обрати к мени ухо своје, и заборави народ свој и дом оца свога, и цару ће омилети лепота твоја (Псал. 44, 11-12). У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати Мати Великога Архијереја који је прошао небеса. [11] Приводећи је к црквеним вратима света Ана, као што пише свети Тарасије, говораше овако: Хајде, кћери моја, к Ономе који је тебе даровао мени! Хајде, Кивоте освећења, к милостивоме Владици! Хајде, Врата Живота, к милосрдноме Дароваоцу! Хајде, Ковчеже Логоса, к храму Господњем! Уђи у цркву Господњу, Радости и Весеље света! - А Захарији, као пророку, архијереју и сроднику своме, она са Јоакимом рече: Прими, Захарија, чисту сеницу; прими, свештениче, беспрекорни Ковчег; прими. пророче, Кадионицу невештаственог жара; прими, праведниче, Духовни тамјан! - И још праведна Ана, како казује свети Герман, рече архијереју: Прими, пророче, моју Богом ми даровану кћер; прими, и увевши је посади на гори светиње, у припремљеном обиталишту Божјем, ништа не испитујући док Бог који Ју је позвао овамо не открије Своју коначну намеру о Њој. Пред храмом беше, пише блажени Јероним, степениште са петнаест степеница према броју петнаест степеника псалмова, јер се на свакој од тих степеница певао од стране свештеника и левита по један посебан псалам. [12] Праведни родитељи дигоше Дјеву на прву степеницу, а она онда сама убрзо узађе до врха, окрепљена невидљивом силом Божијом. И сви се удивише угледавши трогодишњу девојчицу како по степеништу тако брзо узиђе сама. Нарочито се удиви томе велики првосвештеник Захарија, и као пророк, по откривењу Божјем, унапред провиђаше будућност ове Дјеве, јер он, као што каже Теофилакт, би обузет Духом. Исто тако и свети Тарасије говори о томе да Захарија, испунивши се Светога Духа, ускликну: О, Девице чиста! О, Дјево несаблажљива! О, Девице прекрасна! О, женама украсе! О, кћерима красото! Ти си благословена међу женама! Ти си свепрослављена чистотом! Ти си запечаћена девственошћу! Ти си разрешење Адамова проклетства! Захарија, узевши Девицу за руку, вели свети Герман, радостан душом уведе је у Светињу над Светињама, [13] говорећи јој овако: Ходи, мога пророштва испуњење! Ходи, обећања Господњих извршење! Ходи, завета Господњег печате! Ходи, савета Господњег обелодањење! Ходи, тајни Господњих пуноћо! Ходи, свих пророка огледало! Ходи, овешталих гресима обновљење! Ходи, оних што у тами седе светлости! Ходи, најбожанственији и најновији даре! Уђи у радост, у храм Господа твога: у доњи део храма, доступан људима, а кроз кратко време и у недоступан за њих! И Девица, веселећи се и веома радујући се, уђе у дом Господњи као у двор: јер иако беше мала по узрасту, имађаше само три године, ипак Она беше савршена благодаћу Божјом, као унапред позната и унапред изабрана Богом пре стварања света. Тако Пречиста и Преблагословена Дјева Марија би уведена у храм Господњи. При томе првосвештеник Захарија учини необичну и за све чудновату ствар: он уведе Девицу у саму скинију, звану "Светиња над Светињама", која се налазила иза друге завесе и у којој беше Ковчег завета, окован одасвуд златом, и херувими славе који осењаваху олтар, [14] куда није било допуштено улазити не само женама него чак и свештеницима, a куда је могао улазити једино првосвештеник, и то једном у години. Тамо првосвештеник Захарија додели Пречистој Дјеви место за молитву. Свима пак осталим девицама, које живљаху у храму до одређеног доба, додељивао је, по сведочанству светог Кирила Александријског и светог Григорија Ниског, место за молитву између цркве и олтара, [15] где касније и би Захарија убијен. Ниједна од тих девица није нипошто могла приступити к олтару, јер им је то било најстрожије забрањено од стране првосвештеника. Пречистој пак Дјеви, од времена њеног ваведења, ниједног тренутка Јој не беше забрањено улазити у унутарњи олтар иза друге завесе и молити се тамо. To учини првосвештеник по тајанственом научењу од Бога, о чему свети Теофилакт говори овако: Првосвештеник, поставши тада ван себе, обузет Духом Божјим, схвати да је ова Девица обиталиште Божанске благодати и да је она достојнија од њега да свагда стоји пред лицем Божјим. Опоменувши се онога што је речено у закону одмах би јасно да се тај пропис односи на ову Девицу: стога без икаквог двоумљења и одлагања он се усуди, насупрот закону, да је уведе у Светињу над Светињама. Како казује блажени Јероним, праведни родитељи Јоаким и Ана принесоше Богу са преблагословеном ћерком својом и дарове, жртве и паљенице, и добивши благослов од првосвештеника и светога сабора свештеничког, вратише се са својим сродницима дома и приредише велико угошћење, веселећи се и благодарећи Бога. Преблагословена пак Дјева у почетку свога живљења у дому Господњем би смештена у дом за девице: јер храм Јерусалимски, подигнут Соломоном, a no разрушењу обновљен Зоровавељем, [16] имађаше многе домове за становање, као што пише Јосиф, древни историчар јеврејски. [17] Изван, према зидовима храма беху унаоколо сазидане тридесет камених грађевина, одвојене једна од друге, простране и веома лепе; на њима беху друге грађевине, и на другима треће, тако да их беше деведесет на броју, снабдевене свим удобностима за живљење у њима. Висина њихова беше равна висини храма; и беху оне као куле које споља подупиру зидове храма. У тим дакле здањима беху станови за разна лица: одвојено становаху удовице које су дале завет Богу да до смрти своје чувају чистоту своју, као пророчица Ана, кћи Фануилова; одвојено становаху људи, звани назореји, [18] који слично монасима живљаху безбрачно. Сва та лица служаху Господу при храму и добијаху издржавање из прихода храма. А остала здања беху одређена за боравак путницима и гостима који су долазили издалека у Јерусалим на поклоњење. Трогодишња девојчица, Пречиста Дјева Марија, као што је речено, би смештена у дом за девојчице при чему Њој беху додељене девојчице, старије по годинама од Ње и искусне у писању и ручном раду, да би се Богородица одмалена научила и писању и ручном раду заједно. А свети родитељи њени Јоаким и Ана посећиваху је често. Нарочито Ана, као мајка, долажаше врло често да види своју кћер и да је поучи. По сведочанству светог Амвросија и историчара Георгија, Дјева брзо изучи одлично Јеврејско старозаветно Писмо. И не само Писмо него одлично изучи и ручни рад, као што о томе говори свети Епифаније: "Беше Дјева оштроумна и пуна љубави према учењу; она се не само поучаваше у Светоме Писму, него се вежбаше и у предењу вуне и лана и у шивењу свилом. Благоразумношћу својом Она задивљаваше све; она се бављаше првенствено таквим пословима, који су били потребни свештеницима за њихово служење у храму; а споменуте ручне радове Она изучаваше, да би доцније, при Сину свом, могла издржавати себе: Она својим рукама начини Господу Исусу хитон, не шивен него изаткан сав с врха до дна". Пречистој Дјеви, каже свети Епифаније, као и другим девицама, давана је од храма обична храна, али њу су јели просјаци и путници, јер Она, као што пева Црква, беше храњена небеским хлебом. Свети Герман говори о Њој, да Она обично борављаше у Светињи над Светињама, примајући слатку храну од анђела. А свети Андреј Критски каже: "У Светињи над Светињама, као у палати, Она примаше необичну и бесмртну храну". Предање казује још и ово: Пречиста Дјева највише борављаше у унутрашњој скинији, која се налазила иза друге завесе и називала се "Светиња над Светињама", а не у обичном дому за девице при храму, јер, мада јој место за становање беше одређено у том здању, њој не беше забрањено да на молитву одлази у Светињу над Светињама. А пошто Она порасте и изучи Свето Писмо и ручни рад, Она се још више бављаше молитвом, и обично по читаве ноћи и највећи део дана провођаше у молитви. На молитву Она одлажаше у Светињу над Светињама, а за ручни рад враћаше се у свој стан, јер, по закону, не беше допуштено ма шта радити у Светињи над Светињама или ма шта унети тамо. И Она време живота свога највише провођаше у храму иза друге завесе у унутрашњој скинији на молитви, а не у додељеном јој стану за ручним радом. Због тога сви учитељи Цркве сложно говоре да Пречиста Дјева до дванаесте године своје сав живот свој проведе у Светињи над Светињама, пошто отуда ретко излажаше у свој стан. Какво беше живљење Пречисте Дјеве у детињству њеном, то блажени Јероним описује овако: "Блажена Дјева још у детињству свом, када беше при храму са осталим девицама, вршњакињама својим, живот свој провођаше по строгом поретку: од раног јутра па све до девет сати Она стајаше на молитви; од девет па до три сата после подне Она се бављаше ручним радом или читањем књига; а од три сата после подне Она опет отпочињаше своју молитву, и не престајаше молити се док Јој се не јави анђео, из чијих руку Она навикну примати храну. И тако Она све више и више непрестано растијаше у љубави к Богу". Такав беше начин живота Пречисте Дјеве у детињству њеном, када Она још живљаше са девицама, вршњакињама својим. У то време када Она из дана у дан растијаше и јачаше духом, Она се и у подвизима усавршаваше, а кроз трудољубље њено увећаваше се и молитва њена, јер узлажаше из силе у силу, док је не осени сила Свевишњега. А да Јој се јављао анђео и доносио Јој храну, то је својим очима видео првосвештеник Захарија, о чему саопштава свети Григорије Никомидијски говорећи: "У то време када Она из дана у дан растијаше, растијаху у Њој и дарови Светога Духа, и Она борављаше с анђелима. To и Захарија дознаде: јер када он, по обичају свештеничком, беше у олтару, он виде да неко необичног изгледа разговара са Дјевом и даје Јој храну. To беше јавивши се анђео. И удиви се Захарија, и размишљаше у себи: Каква је ово нова и необична појава? Наизглед анђео, и говори са светом Девицом; Бестелесан по обличју доноси храну која храни тело; невештаствен по природи даје Дјеви вештаствену котарицу. Јављање анђела овде бива само свештеницима, и то не често; а женскоме полу, па још тако младој Девици, долазак анђела, очигледан сада, представља нешто сасвим необично. Да је Она удата, па притом нероткиња, и молила се Богу да јој да порода, као што се некад молила Ана, ја се не бих чудио овом призору који видим. Али Девица се не моли за такво нешто; међутим анђео се свагда, као што и сада видим, јавља Њој. Због тога мене обузима још веће чуђење, и ужас. и недоумица: шта ће бити из овога? Какву ће благовест објавити анђео? И каква је храна коју он доноси? Из каквог се хранилишта она узима? И ко је уготови? Каква рука умеси овај хлеб? Јер анђелима није својствено бринути се о телесним потребама; и мада су многи храњени од њих, ипак ту је храну спремала људска рука. Анђео који је служио пророку Данилу, мада је и могао силом Свевишњега да сам а не преко другога изврши оно што му је било наређено, ипак посла за ово Авакума са зделама, да необична појава анђела и необична храна не би уплашили храњеног Данила. Овде пак Девици долази сам анђео: ствар пуна тајанствености и изазива у мени недоумицу: Она се у детињству удостоји таквих дарова, да Јој служе Бестелесни. Шта је то? Да се неће на Њој збити предсказивања пророка? Да није Она циљ нашег очекивања? Да неће од Ње примити природу Онај што ће добровољно доћи да спасе род наш? Јер је тајна ова предсказана још раније, и Логос иште Ону која би могла послужити тајни. И зар није друга предизабрана да послужи овој тајни, него управо ова Девица коју гледам? Како си блажен доме Израиљев, из кога је изникло такво семе! Како си блажен, корену Јесејев, из кога је израсла ова шибљика која ће произвести свету цвет спасења! Како је славан спомен оних који су ову родили! Како сам блажен и ја који се наслађујем оваквим виђењем и такву Девицу припремам за невесту Логосу!" To je реч Григорија Никомидијског. Но и блажени Јероним говори слично: Сваки дан Њу посећиваху анђели. И ако би ме ко упитао, како је Пречиста Дјева проводила тамо време младости своје, ја бих одговорио: To je познато једино Богу, и недоступном чувару њеном, светом Архангелу Гаврилу, који је са другим анђелима често долазио к Њој и с љубављу разговарао с њом. Боравећи тако са анђелима у Светињи над Светињама, Пречиста Дјева зажеле да вечито живи у ангелској чистоти и чедној девствености. По сведочанству светих учитеља: Григорија Ниског, Јеронима и других, ова Дјева заветова своју девственост Богу, јер у Старом Завету беше необично да девојке не ступају у брак, пошто брак беше у већем поштовању него девственост. [19] Међутим Пречиста Дјева прва у свету претпостави девственост браку, и заручивши себе Богу служаше My дан и ноћ у чистој Својој девствености; а Пресвети Дух, по благовољењу Бога Оца, припремаше у Њој обиталиште Богу Логосу. Стога нека је Пресветој, Једносушној и Нераздељивој Тројици слава и благодарност, а Пречистој Владичици нашој Богородици, Приснодјеви Марији част и хвала од свих нараштаја вавек. Амин.


НАПОМЕНЕ: 1. Стихира празника на великом Вечерњу. 2. Ковчег, кивот - дрвени сандук, споља окован златом. У њему се налажаху: таблице завета, мана и жезал Аронов. Он је био праобраз Божје Матере, због чега се Света Дјева и назива Кивотом или Ковчегом. 3. Стихира празника на великом Вечерњу. 4. Орган - свештени инструмент, вероватно налик на свиралу. 5. Псалтир - гудачки инструмент, попут харфе. Првенствено, свирањем на њему праћено је певање свештених песама. 6. Кимвал - музички инструмент; састоји се из два широка метална круга, који, када се ударају један о други, производе громки звук. 7. Гусле - инструмент са жицама, имао облик троугаоника. 8. Кондак - свештена песма која укратко изражава суштину празника. 9. Стихира на великом Вечерњу. 10. Канон, песма 4. 11. Под Великим Архијерејем који је прошао небеса подразумева се Господ Исус Христос (Јевр. 4, 14). 12. Тих петнаест степеница налазило се при улазу у светилиште, куда нико није могао улазити осим свештеника и првосвештеника. При узлажењу, свештеници су на свакој степеници певали по псалам; и то петнаест псалмова: од 119 до 133 псалма. Зато се ови псалмови називају "степенишни псалмови". 13. Светиња над Светињама - најважнији и најсветији део храма. У њега је могао улазити једино првосвештеник, и то само једанпут у години. 14. Јевр. 9, 3-5. 15. То јест између притвора, где су свештеници приносили жртве и унаоколо кога су биле одаје за становање свештеника, и светилишта. 16. Храм Соломонов је разрушио Навуходоносор, цар Вавилонски; нови храм подигао је Зоровавељ, 52 године после разрушења. 17. Живео у првом веку после Христа. 18. Назореји: давали завет Богу не ступати у брак, уздржавати се од употребе вина и свих осталих алкохолних напитака, и не шишати косу. Обично је назорејски завет даван на извесно време, и то добровољно, са разних разлога: понекад су родитељи давали завет назорејски за своју децу: и управо у таквим случајевима када они нису имали деце а желели су да их добију од Бога. 19. У то време сваки је желео да има потомство, да би се спомен о њему што дуже очувао на земљи, и да би, ако не он сам, онда његови потомци могли постати учесници у царству очекиваног Месије - Избавитеља.

 

Из "Житија светих за новембар" - Свети Јустин Ћелијски

* * *

Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник Ваведења Пресвете Богородице, а братству манастира Хиландара нека је срећна и Богом благословена храмовна слава!

У Хиландарској Ризници са оцем Доситејем 1/8

 

 

Одговор или два?

 

 

На часу математике учитељица упита седмогодишњег Николу.

 

„Ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“

 

Кратко размисливши, Никола самоуверено одговори: „Четири!“

 

Очекујући исправан одговор (три) учитељица се зачуди. Била је разочарана. „Можда дечак није добро чуо,“ помисли у себи. Стога она понови питање:

 

„Никола, слушај пажљиво. Ако ја теби дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“

 

Никола примети разочарење на учитељицином лицу. Овога пута израчуна на прсте. Међутим, и поред тога, трагао је за одговором који би могао усрећити учитељицу. Та потрага није била за исправним одговором, него за оним који ће усрећити учитељицу. Најзад, нешто оклевајући, Никола одговори:

 

„Четири...“

 

Разочарење оста на учитељицином лицу. Ту се она присети да Никола воли јагоде. При том помисли да дечак можда није љубитељ јабука, па стога и не може да се усредсреди. Зато она, са нескривеним узбуђењем и светлуцањем у очима, упита:

 

„Ако ти дам једну јагоду и још једну и још једну, колико ћеш јагода имати?“

 

Видећи је срећну, Николица поново упосли прстиће. Овога пута није осећао никакав притисак, за разлику од учитељице која је силно желела да нови приступ донесе успех. Малишан, уз оклевајући осмејак, одговори:

 

“Три!“

 

Учитељицино лице озари победнички осмех. Њен приступ је уродио плодом. Дошло јој је да сама себи честита. Ипак, још једна ствар је остала да се уради. Поново га је упитала:

 

„Дакле, ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш јабука имати?“

 

Никола одговори без оклевања:

 

„Четири!“

 

Учитељица је била збуњена.

 

„Како, Никола, како?“ – упита га нешто повишеним гласом у коме се могла осетити љутина.

 

Никола јој тихим и бојажљивим гласићем одговори:

 

„Зато што већ имам једну јабуку у торби.“

 

Наравоученије: Уколико вам неко пружа одговор који је различит од онога који очекујете, немојте мислити да је он погрешан. Могуће је да вам се углови посматрања не подударају. Саслушајте пажљиво и покушајте да разумете, али без предубеђења.