Лутрија
Купи неки трговац од сељака магарца за сто новчића. Сељак је био дужан да му га сутрадан доведе. Поштујући договор, он дође код њега, али без магарца.
- Извините, магарац је угинуо.
- У реду, вратите ми мојих 100 новчића!
- Не могу... Потрошио сам их.
- Па ништа, оставите ми угинулог магарца.
- Али, шта ће вам он? – упита изненађено сељак.
- Даћу га на лутрију.
- Па не можете мртвог магарца дати на лутрију!?!
- Могу, верујте... Једноставно нећу ником рећи да је мртав.
Након месец дана наиђе сељак на трговца.
- И шта је било са мртвим магарцем?
- Урадио сам како сам и рекао. Продао сам 500 тикета, сваки у вредности два новчића, и зарадио сам 998 новчића.
- Шта? И нико се није бунио?!
- Јесте један... Онај који је освојио магарца. Био је веома љут... Но њему сам вратио његова два новчића.
Три пријатеља

Тачно на време
Навијач сатова стално је био забринут. Без минута одмора, трчао је од једног до другог сата да не би пропустио онај судбоносни тренутак у коме је требало да спречи заустављање једног механизма и да на њему прочита кад тачно треба да се побрине за следећи. Тако је јурио од једног до другог бројчаника, док су секунде прелазиле у минуте а минути у сате, имајући на располагању веома мало времена између њих. Неуморно је пратио такт времена, које му је у исто време и било за петама и ишло испред њега.
Тај ритуал био је савршено темпиран, али навијач сатова није могао себи да дозволи да му одлута пажња, чак ни на један минут, јер ако би са закашњењем стигао до само једног часовника, то би могло да сруши цео систем, због тога што је свако међувреме било израчунато са великом прецизношћу. А све то како не би било никаквог празног хода, јер то би неизбежно довело до губљења времена.
Уосталом, неопходан временски размак између различитих сатова израчунаван је, током дугог низа година, на основу понављаних тестова, који су пажљиво узели у обзир све техничке параметре за рад модерних часовника. Захваљујући напретку науке и беспрекорном планирању, зупчаници целог система били су савршено подешени, и на навијачу сатова је било само да покорно прати ток радњи који су му одредили најбољи техничари данашњице.
Једног јутра он устаје, по свом обичају, у предвиђено време, обавља јутарње радње с вештином достојном једног уметника, да би му њихов непрекинути ток омогућио да у тачно одређеном тренутку стигне до првог бројчаника, по истеку првог рока. Тада он навија дати часовник са уобичајеном вештином, ишчитава на њему назначено време и креће ка следећем бројчанику.
Оно што му мало смета, од кад је почео о томе да размишља, то је што, упркос страховитој ефикасности система, није у стању да предвиди време које ће му назначити различити часовници током радног дана. Наиме, сваки од њих показује неко своје време и оно се сваки пут мења. Баш из тог разлога његов посао је тако тежак. Јер иако систем функционише без грешке, принцип његовог функционисања заснива се на правилима која му игледају потпуно анархична. Сваки сат му прецизно показује у ком тренутку треба да стигне до следећег, следе се без грешке, али дужина тих интервала остаје потпуно непредвидљива. Из тог разлога он не може напамет да научи све те интервале, и из тог разлога једна машина никад не би могла да га замени на том важном задатку, који је и даље угрожен могућношћу грешке људског фактора.
С друге стране, навијачу сатова се чини, од пре неколико месеци, да време које навија има неугодну склоност да се убрзава, и да секунде, минути и часови на различитим часовницима немају исте вредности. Из недеље у недељу то га све више забрињава, јер иако су разлике за сада занемарљиве, ипак се приближава дан када би тиме изазван хаос могао да доведе систем до пропасти.
Трудећи се да одагна те црне мисли, навијач сатова наставља да навија временски ток.
Кад стиже до петог бројила тог дана, оста слеђен оним што у њему види: једна мува, једна дебела црна мува седи на великој сказаљци. Како је ту доспела кад су сви бројчаници система заштићени непробојним стаклом које савршено дихтује? И колико већ времена она седи на тој сказаљци тупаво успоравајући осетљиви временски ход? Обузет паником, он навија тај сат и хита ка следећем. Има на располагању десет минута, али да ли се уопште може и даље поуздати у то, имајући у виду да је мува можда променила параметре? Без даха, он стиже до идућег бројчаника. Ужас! Сказаљке су се већ зауставиле! Брзо, мора да навије механизам и да покуша да победи сатове у тој ужасној трци, да врати ствари на првобитни колосек. Чела обливеног знојем, он скаче на следећи задатак. Опет прекасно! Грозничаво навија тај сат, брише очи које га пеку, наставља, трчи из петних жила, и сваки пут стиже касно, и често пребрзо наставља, више ни сам не знајући да ли је због те журбе уствари стизао прерано. И тако тече та немилосрдна трка, трка против мрвљења времена које угрожава постојећи поредак, трка да би се стигло тачно време, да би догађаји следили једни друге како је наложено.
А онда се, усред новог скока, без даха, у њему јавила жеља да одустане, да дигне руке од те грозоморне трке која га прогони.
У њему се рађа луда нада да ће, кад се у једном тренутку сви сатови буду зауставили, моћи све да их навије тако да показују једно те исто, вечно и универзално, тачно време.
Али ако би сви сатови стали, не би ли то био крај и живота самог?
Навијач сатова срушиће се у праскозорје не нашавши одговор на то питање, јер га се превише плаши.
У међувремену, он, као федер, трчи и навија, трчи па навија, тај навијач сатова коме је, да не би застао, потребно нешто да га навије.
Оскар Фрајзингер, "С оне стране мисли"
Превеле: Виолета Милићевић и Христина Ђурић
БициклАРТ, Борис Индриков
RICHARD
LUDOVIK
VAN EYCK
VINCENT
GOGEN
VELOTROOB
VELOZYABR
VENUS
HENRY VIII
СЕНСАЦИОННАЯ НАХОДКА В ЗАМКЕ ШАТО-ГАЙАР.
Интернационализација Амазоније
Изванредан одговор
бразилског министра просвете америчким студентима кога је северноамеричка
штампа одбила да објави!
За време дебате на једном америчком универзитету, бразилског министра просвете
Cristovama Buarquea су студенти питали шта мисли о интернационализацији
Амазоније. Амерички студент је поставио своје питање уз примедбу да очекује
одговор хуманисте а не Бразилца.
Ево шта је одговорио г. Cristovam Buarque:
"Наравно, као Бразилац се једноставно противим интернационализацији
Амазоније. Колика год била небрига наших влада за то богатство, оно је наше.
Као хуманиста, свестан опасности која прети деградацији предела Амазоније,
могао бих замислити да Амазонија буде интернационализована, као уосталом и све
друго важно за човечанство.
Ако бисмо, у име хуманистичке етике, морали да интернационализујемо Амазонију,
онда бисмо морали интернационализовати и нафтне резерве целог света. Нафта је
исто толико важна за будућност човечанства колико и Амазонија. Али, упркос
томе, господари нафтних резерви сматрају да имају право повећати или снизити
њену цену или производњу.
Исто тако би требало интернационализовати финансијски капитал богатих земаља.
Ако је Амазонија резерва за цело човечанство, њу не смемо спаљивати вољом
једног власника или једне земље. Спаљивати Амазонију је исто тако озбиљно као и
незапосленост коју су изазвали спекуланти глобалне економије. Не смемо
допустити да самовоља спекуланата упропасти финансијске резерве читавих земаља.
Пре интернационализације Амазоније желео бих да будем сведок
интернационализације свих музеја света. Лувр не треба да припада само
Француској. Сваки музеј на свету је чувар најлепших дела људске генијалности.
Не смемо оставити да тим културним богатством, исто као ни природним богатством
Амазоније, манипулише или га уништи један власник или једна земља. Пре извесног
времена је један јапански милионер одлучио да са собом сахрани слику великог
мајстора. Пре него што се то догоди, требало би интернационализовати ту слику.
Док се одвија наш сусрет, Уједињене Нације организују Форум Миленијума, али су
неки представници држава имали потешкоћа да стигну на Форум, због проблема на
граници Сједињених Држава. Мислим, дакле, да би Њујорк, седиште Уједињених
Нација, требало интернационализовати.
Макар би Mенхетн морао припадати целом човечанству. Као уосталом и Париз,
Венеција, Рим, Лондон, Рио де Жанеиро, Бразилија, сваки град са својом посебном
лепотом и својом историјом би требао припадати целом свету.
Ако Сједињене Државе хоће интернационализовати Амазонију због тога што мисле да
је опасно њу оставити у рукама Бразилаца, хајде онда да интернационализујемо и
нуклеарни арсенал Сједињених Држава јер су САД у стању да се послуже њиме, што
би изазвало разарања далеко обимнија од пожара у Амазонији, који су иначе за
жаљење.
У току расправа између америчких председничких кандидата, они су заступали
интернационализацију шумских резерви света с тим да се за узврат избришу дугови
сиромашних земаља.
Почнимо дакле с тим да употребимо износ тог дуга да осигурамо свој деци света
да се хране и да иду у школу. Интернационализујмо децу и поступајмо према њима,
где год се родила, као према богатству које заслужује пажњу целог света, далеко
више од Амазоније.
Кад сви руководиоци света буду поступали према сиромашној деци као људској
баштини, неће их пустити да раде уместо да иду у школу, нити да умиру, када
треба да живе.
Као хуманиста, пристајем да заступам идеју интернационализације Света. Али док
мене Свет сматра Бразилцем, борићу се да Амазонија остане наша. И само наша!''
Језеро
На језеру прве капи кише,
Пљусак, па сунце опет точи.
Сјај у мени невидљиво пише,
Лепоту од које заболе очи.
Као да споро умор и прах -
Котрљају се водом златна зрна.
Улепша слику на мах,
Девојка протрчавши ко срна.
У души опет ромори слап.
Ослушкујем: тишина, птица, кап
Подиже ме ова нечујна јека
Из бола и сна далека.
Заиста, зрачна и чиста лепота
Враћају веру у смисао живота.
Јовица Ђурђић
Старац Антоније

О прошлости и будућности.
Отац Антоније је отворио очи: Сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки човек схватити неповратност протеклих времена мира. Немогућност повратка дана стицања благодати, укрепљења Божанским даровима. Како је Христос одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? Што је човеку немогуће, Богу је могуће. Само Његовом Благодаћу која нас укрепљује можемо да пресечемо ужасни бездан, који води у ад. Бездан између ада и раја. И веруј, тај понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у митовима, не. Тај понор заиста постоји.
Сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши, како је у ствари било, већ три? Отац је у тој причи мудро поступио: предложио је сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. Тако и људи који су одбацили Творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум, добијају трећу кокошку. Апостол је учио: А кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо довољни (1 Тим.6, 8). Тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум људи заборавили да су и њега добили од Бога, само је он затрован садашњим противљењем Творцу. Даље, грешењем човек одбацује Божију Свемогућност, а тиме и само Његово постојање. И ка небу се не извија тамјан молитве и добрих дела, већ страшни дим плодова људских руку. И све мало по мало... Шта само одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! Чак ни храна и одећа нису оне о којима је Апостол говорио.
Земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне, лепљиве и невероватно чврсте. Затрована и изнемогла земља, већ не може да подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. Седам и по хиљада година она је хранила сваку твар. Сада ће глад пре свега жњети плодове тог свеопштег безумног греховног пада.
Неумерност у жељама и потребама је већ постављена на врх угла тог безумља. Што горе, то боље. Земља ће јаукати, али авај те јауке нико неће чути. Сваки велики град је изругивање над природом, и због тога ће постати извор невоља за људе. Најпре извором несрећа, а затим општом гробницом за оне који у њему живе. Какве год терене да истражују научници, и какве год закључке да имају, и какве год архитектуре зграда да измишљају неће ништа вредети, и градови ће тонути у преисподњу, повлачећи за собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... То ће бити неизрециво страшно! Василије Велики је славио Бога јер неће доживети те дане. Велики међу Светим Оцима - свети Василије! И људи ће слушати, али неће чути, неће желети да се одазову на позив Творца на спасење. Француска, та колевка разврата и блуда, богопротивљења, осећа на себи све страхоте због одбацивања Бога. Морске буре и земљотреси, бродоломи, ће доносити смрт свему живом и на приобаљу и на копну - ето шта чека отаџбину револуције.
Онај ко се надао да ће данас у мирној, снабдевеној и успешној држави наћи одушак од живота, у својој држави која је исцепкана злим силама - дубоко се вара. Прелазак на све те услове победничког сатанизма је само добровољно укрцавање у воз супротног правца. И вагони тог воза су на први поглед тако лепи и привлачни, и чак не изгледају као затвор. Затвор и логор је - насиље над човеком. Воз савремене цивилизације је добровољно предавање себе ђаволу. Он већ машта о добровољности следовања његовим позивима, па чак и привидним. Предавање сопствене душе на вечно мучење, добровољно одбацивање жеље за Богоуподобљењем и Богоопштењем - то не да је страшно већ је и горе од тога.
Узми Адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао: тражио је савршенство чињењем греха, а нашао је смрт. Праоци су били лишени не само рајског Богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре тога. Она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан јарам робовања греху.
Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле слободе, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И повероваће у то.
Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - слободом, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.
Онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије с људским лицем и није прихватио култ слободе, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.
Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изградњи новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...
Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: Распни, распни Га!
Престоница новог света неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај покушај ће бити успешан. У старом центру ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.
Страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!
Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: Господе, ја верујем у Тебе! Они као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!
Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам, ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа. Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.
За човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању Божанских плодова. Зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања Христу. Стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, Благодат, Бога. Адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. Да ли се то радило насилно? Не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. Због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на Крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.
О прошлости.
Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе. О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!
Одломак из књиге "Духовне поуке и беседе Старца Антонија"
Иначе, целу књигу, у којој овај Богу знани духоносни старац, који је преживео руске логоре, приповеда историју на до сада непознат начин, о ономе што је било, што јесте и што би могло да се догоди, можете прочитати овде:
Ваведење и Хиландар
* * *
Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник Ваведења Пресвете Богородице, а братству манастира Хиландара нека је срећна и Богом благословена храмовна слава!
У Хиландарској Ризници са оцем Доситејем 1/8
Одговор или два?
На часу математике учитељица упита седмогодишњег Николу.
„Ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“
Кратко размисливши, Никола самоуверено одговори: „Четири!“
Очекујући исправан одговор (три) учитељица се зачуди. Била је разочарана. „Можда дечак није добро чуо,“ помисли у себи. Стога она понови питање:
„Никола, слушај пажљиво. Ако ја теби дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“
Никола примети разочарење на учитељицином лицу. Овога пута израчуна на прсте. Међутим, и поред тога, трагао је за одговором који би могао усрећити учитељицу. Та потрага није била за исправним одговором, него за оним који ће усрећити учитељицу. Најзад, нешто оклевајући, Никола одговори:
„Четири...“
Разочарење оста на учитељицином лицу. Ту се она присети да Никола воли јагоде. При том помисли да дечак можда није љубитељ јабука, па стога и не може да се усредсреди. Зато она, са нескривеним узбуђењем и светлуцањем у очима, упита:
„Ако ти дам једну јагоду и још једну и још једну, колико ћеш јагода имати?“
Видећи је срећну, Николица поново упосли прстиће. Овога пута није осећао никакав притисак, за разлику од учитељице која је силно желела да нови приступ донесе успех. Малишан, уз оклевајући осмејак, одговори:
“Три!“
Учитељицино лице озари победнички осмех. Њен приступ је уродио плодом. Дошло јој је да сама себи честита. Ипак, још једна ствар је остала да се уради. Поново га је упитала:
„Дакле, ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш јабука имати?“
Никола одговори без оклевања:
„Четири!“
Учитељица је била збуњена.
„Како, Никола, како?“ – упита га нешто повишеним гласом у коме се могла осетити љутина.
Никола јој тихим и бојажљивим гласићем одговори:
„Зато што већ имам једну јабуку у торби.“