Навијач сатова стално је био забринут. Без минута одмора, трчао је од једног до другог сата да не би пропустио онај судбоносни тренутак у коме је требало да спречи заустављање једног механизма и да на њему прочита кад тачно треба да се побрине за следећи. Тако је јурио од једног до другог бројчаника, док су секунде прелазиле у минуте а минути у сате, имајући на располагању веома мало времена између њих. Неуморно је пратио такт времена, које му је у исто време и било за петама и ишло испред њега.

Тај ритуал­ био је савршено темпиран, али навијач сатова није могао себи да дозволи да му одлута пажња, чак ни на један минут, јер ако би са закашњењем стигао до само једног  часовника,  то би могло да сруши цео систем, због тога што је свако међувреме било израчунато са великом прецизношћу. А све то како не би било никаквог празног хода, јер то би неизбежно довело до губљења времена.

Уосталом, неопходан временски размак између различитих сатова израчунаван је, током дугог низа година, на основу понављаних тестова, који су пажљиво узели у обзир све техничке параметре за рад модерних часовника. Захваљујући напретку науке и беспрекорном планирању, зупчаници целог система били су савршено подешени, и на навијачу сатова је било само да покорно прати ток радњи који су му одредили најбољи техничари данашњице.

Једног јутра он устаје, по свом обичају, у предвиђено време, обавља јутарње радње с вештином достојном једног уметника, да би му њихов непрекинути ток омогућио да у тачно одређеном тренутку стигне до првог бројчаника, по истеку првог рока. Тада он навија дати часовник са уобичајеном вештином, ишчитава на њему назначено време и креће ка следећем бројчанику.

Оно што му мало смета, од кад је почео о томе да размишља, то је што, упркос страховитој ефикасности система, није у стању да предвиди време које ће му назначити различити часовници током радног дана. Наиме, сваки од њих показује неко своје време и оно се сваки пут мења. Баш из тог разлога његов посао је тако тежак. Јер иако систем функционише без грешке, принцип његовог функционисања заснива се на правилима која му игледају потпуно анархична. Сваки сат му прецизно показује у ком тренутку треба да стигне до следећег, следе се без грешке, али дужина тих интервала остаје потпуно непредвидљива. Из тог разлога он не може напамет да научи све те интервале, и из тог разлога једна машина никад не би могла да га замени на том важном задатку, који је и даље угрожен могућношћу грешке људског фактора.

С друге стране, навијачу сатова се чини, од пре неколико месеци, да време које навија има неугодну склоност да се убрзава, и да секунде, минути и часови на различитим часовницима немају исте вредности. Из недеље у недељу то га све више забрињава, јер иако су разлике за сада занемарљиве, ипак се приближава дан када би тиме изазван хаос могао да доведе систем до пропасти.

Трудећи се да одагна те црне мисли, навијач сатова наставља да навија временски ток.

Кад стиже до петог бројила тог дана, оста слеђен оним што у њему види: једна мува, једна дебела црна мува седи на великој сказаљци. Како је ту доспела кад су сви бројчаници система заштићени непробојним стаклом које савршено дихтује? И колико већ времена она седи на тој сказаљци тупаво успоравајући осетљиви временски ход? Обузет паником, он навија тај сат и хита ка следећем. Има на располагању десет минута, али да ли се уопште може и даље поуздати у то, имајући у виду да је мува можда променила параметре? Без даха, он стиже до идућег бројчаника. Ужас! Сказаљке су се већ зауставиле! Брзо, мора да навије механизам и да покуша да победи сатове у тој ужасној трци, да врати ствари на првобитни колосек. Чела обливеног знојем, он скаче на следећи задатак. Опет прекасно! Грозничаво навија тај сат, брише очи које га пеку, наставља, трчи из петних жила, и сваки пут стиже касно, и често пребрзо наставља, више ни сам не знајући да ли је због те журбе уствари стизао прерано. И тако тече та немилосрдна трка, трка против мрвљења времена које угрожава постојећи поредак, трка да би се стигло тачно време, да би догађаји следили једни друге како је наложено.

А онда се, усред новог скока, без даха, у њему јавила жеља да одустане, да дигне руке од те грозоморне трке која га прогони.

У њему се рађа луда нада да ће, кад се у једном тренутку сви сатови буду зауставили, моћи све да их навије тако да показују једно те исто, вечно и универзално, тачно време.

Али ако би сви сатови стали, не би ли то био крај и живота самог?

Навијач сатова срушиће се у праскозорје не нашавши одговор на то питање, јер га се превише плаши.

У међувремену, он, као федер, трчи и навија, трчи па навија, тај навијач сатова коме је, да не би застао, потребно нешто да га навије.

Оскар Фрајзингер, "С оне стране мисли"

Превеле: Виолета Милићевић и Христина Ђурић