Причу о српском огњишту на афричком тлу започињем анегдотом о једном нашем броду у афричким водама који се изненада, усред орканске олује, нашао у великим невољама. Капетан брода, Србин, искусан поморац, знајући да је лука спаса далеко, одлучи да брод приближи дивљој обали, да се ту укотви и у заветрини сачека смирење олује. Како се брод приближавао обали, тако су мештани, у хиљадама, трчали да би га изблиза видели. И ту се, стварно, каже та анегдота, догодило чудо: међу толиким црнцима био је и један белац! Капетан брода, изненађен и обрадован, нестрпљив да одгонетне ко је једини белац међу многобројним црнцима, упита га на енглеском језику:

- "Ко си, брате?"

- "СРБИН!", одговори белац на чистом српском језику и лупи се шаком у груди, "Србенда, бре, од пете до главе".

- "А има ли овде још Срба?", пита даље капетан, сада на српском, изненађен овим сусретом.

- "Има још један, Бог га убио, али ја с њим не говорим!", допиру до капетана речи овог "јуначког" Србина...