Излазим напоље и као сваки добар домаћин вучем за собом лопату. Меркам тротоар: докле је моје, а одакле је комшијско, постављам невидљиву границу и крећем да чистим снег. Чек`! Још мало провере... Ипак се померам још метар напред. Да, одавде је моје. И, што бих ја чистио туђе....?

Чујем комшијску капију. Излази комшија; и он за собом вуче лопату. На његово кратко: „Добро јутро!“, одговарам „истом мером“. Зауставља се на једно метар од мене. Чистим, и прву линију без снега остављам као под конац. Испод ока гледам комшију. Видим и он нешто мери, завиркује и нишани. Напокон, и он нађе неку своју невидљиву границу. Снажним ударцем лопатом о снег даје ми до знања да је "граница" баш ту - метар и по од мене. Не хајем много за његов гест. Нисам ни ја од “јуче“ па да не знам где је "граница". Видим, и он ставља прву линију под конац.

Окрећемо један другом леђа и крећемо свако ка свом делу! Сваким кораком све смо даље и даље. Само су лопате причале.

По завршеном послу, на улазним вратима сударам се са ћеркицом добро обученом за први снег.

- Тата, идем напоље да се играм... Опааааа! Ал’ је нападаоооо!

Улазим, размичем завесу и кроз прозор гледам онај “ничији“ бели део тротоара оивичен "границом" црног асфалта. Не, ја га нећу чистити! Случајно погледах у комшијин прозор; тамо се завеса врати на своје место. Вратих и ја моју!

 

 

 

Након два сата моја ћеркица улази у кућу. Хвата ме за руку; видим осмех среће и задовољства на њеном лицу. Излазим на улицу, видим, и комшију његов мали синчић вуче за рукав. Тамо, на оном ничијем делу, имам шта видети. Тако великог и лепог Снешка Белића ја невидех одавно! На Снешку, капа од малог Уроша, око врата Миличин шал, нос од шаргарепице, очи лоптице скочице, наша метла и њихова лопатица.

- Прелепоооо! - излете реч усхићења комшији и мени у исто време. Као по неком договору.

- Хвала вам што сте оставили овај део неочишћен – рече моја Милица.

- Хвала вам што сте мислили на нас – рече комшијин Урош.

Комшија и ја се ни не погледасмо. Можда од срамоте... Можда због новог најављеног снега и нових „граница“... Можда и због зима које ће нас тек задесити.

Или због наше паметне деце.

Зато, пустимо нашу децу да се играју без “наших граница”!!!

 

аутор: Сомии

 

 

 

Ову предивну истиниту причу написао је члан форума Творац града, Сомии, кога сам замолила, на радост моју а надам се и вашу, драги причољупци, да је објавим на блогу, што је он, више него вољно, прихватио. У додатку је, испод приче, написао и ово:

„Ову сам причицу написао прошле године. Актери ове приче овогодишњи велики снег дочекаше прављењем заједничког Снешка Белића. Причу сам показао комшији. Само се насмејао и бацио ми “коску”. Можда у мојој причи постоји макар мала поента.“

Драги Сомии, ја ти се још једном најсрдачније захваљујем на овој заиста заиста предивној и надасве поучној, а уз то, животно-посведоченој причи. Свако добро свим актерима, а деци, вашој предивној деци, све најлепше што се пожелети може и да наставе путем који су започели. Велики поздрав шаље вам причалица једна.