Среда, Фебруар 04, 2009
Река дома мог
У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.
Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.
И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.
Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.
А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.
* * *
Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.
аутор: http://pricalica.blog.rs/
kako u ove kasne sate jedna priča može da ti otvori oči.
čovek i njegova duša treba da su uvek skupa. tek onda se mogu nadati dobrom.
laku noć draga pričalice.
Prijatno!*
*домаћица
Наравно. Не бива једно без другог. Хвала, драга и с Богом пошла. Пријатан ти починак, заслужила си.
Ух...!
Страшна прича!
Страховито лепа о страховито тужна, а опет - не и безнадежна, што је, ваљда, најважније :-)
Meni je ovo tužna priča, nekako mi se čini što god da uradiš, već je negde odlučeno šta će se dogoditi...
jesi ti napisala ovu pricu ili si je prepiricala.
posto mi je nekako poznata.
*Ви
То је прича о Човеку, заправо, о Блудном сину и његовом повратку у наручје Оца. Никако безнадежна.
*анам
Све је то у човеку али је избор увек његов. Тамо где је савест јача, тамо је и човек бољи. И тамо где се човек са савешћу помири као са Богом, за њега ниједан животни амбис, што је синоним за искушења животна, не могу бити непремостива. Ништа није записано, драга АнаМ, само се кораци наши укрштају са избором: хоћемо ли добро или не. То је оно што ја осећам. Поздрав теби!
*suky
Дао Бог, лично. Међутим, нисам је прво овде постовала, а неки су је већ пронели по форумима, тако да је могуће да си је негде видео, осим ако те не подсећа на причу о Блудном сину, како и треба, али на причалицин начин. Поздрав!
pa lepo si je napisala, jako lepo...
sviđa mi se.
*suky
Драго ми је да ти се свиђа. Поздрав, suky!