«Господе, у нас је срам на лицу, у царева наших, у кнезова наших и у отаца наших, јер Ти згрешисмо.» (Дан.9;8)

«Безбожан мир је колевка рата.» Свети Николај Охридски и Жички: «Рат и Библија»

«Нема мира безбожницима, вели Господ.» (Иса.48;22)

«Изгледате много, а ето мало; и шта унесете у кућу, Ја раздувам, зашто? Вели Господ над војскама, зато што је дом Мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом.» (Агеј 1;9)

 

На ливади, окруженој што питомим, што дивљим растињем, живео је прелепи паун у друштву свог нераздвојног пријатеља коса. Малена птица свила је себи гнездо у крошњи ораховог стабла, на самом југу заједничке им територије. Као летачица – а приде надалеко позната по јединственој лепоти гласа – имала је задужење, да са својим комшијама одржава добросуседске односе, што је она, драге воље, и чинила.

А о необичностима њиховог пребивалишта, као и о обичајима који су ту владали, дознао је и орао, иначе, заштитник и заговарач добротољубља и гостољубља, те сврати код њих у посету. Наравно, и од једног и од другог дочекан је оберучке, и угошћен, како то ред и прилике налажу. Ова, на делу потврђена истинитост гласина, испуни орла још већом радошћу, са којом и посету приведе крају.

Но све ово изненадно гошћење побуди код суседа велико интересовање, те им од тога дана нагло порасте углед, тако да под орас поче да пристиже, једна за другом, породица што питомих, што дивљих зечева.

И заједница у новом саставу заживе у добру.

Кад, с јесени, придружише им се и веверице. У почетку ни са њима не беше проблема. Али, када им број прерасте орахове могућности, насташе кошкања и препуцавања, од којих се, иначе мирном зечјем соју, измени ћуд.

Са све учесталијим трвењем живот је постајао све несноснији. То је, на крају, довело до тога, да су на себе привукли лисичину пажњу. Под плаштом редара, она се увуче међу њих, извлачећи (једина), из целе ситуације добит.

Живећи на граници подношљивости, а без могућности икаквог договора (будући да им је, услед напуштања гнезда, претило да изгубе орас), паун и кос су све своје наде полагали у чудо с неба. Најзад, силна прашина и бука пронесоше глас о неправди и насиљу, и би повређен слух онога што слуша! Не чекајући ни тренутка, орао разви своја крила и пође у проверу.

А имао је шта и да види: лисицу, како се размеће својим присуством; веверице, како се гложе; зечеве, како кидишу на све и сваког; и коса, како вапи за спасењем. Замахнувши снажно, он дограби лисицу још у лету и однесе је право пред врата породице лешинара. Затим се врати по веверице, али се оне, преплашене, разбежаше куд која. А што се, пак, самих зечева тиче, њих је, у заштиту, узео кос.

- Милости твоје ради, ове поштеди! Јер су, попут мене, па и самог ораховог стабла, и они, несретници, били тек жртве.

Орао послуша, те ставши покрај њега, упита:

- Могу ли још нешто да учиним за тебе, пре него што одем? 

Коса његове речи затекоше помало неспремног, али се врло брзо прибра и упаривши свој поглед са пауновим, слатко зацвркута:

- Молио бих за једно: да начиниш са нама савез и да, у то име, изградиш гнездо на орасу, како би поглед на њега, ма са које стране долазио, све наше непријатеље устрашио и отерао, а пријатеље умножио.

Срца препуног радости орао испуни молбу, и то у најкраћем могућем року. А потом поново одлете! Само, овога пута не тако далеко; заправо, од тада – никада даље од уста...

* * *

«Ако те заборавим, Косово – Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја! Нека се прилепи језик мој гркљану моме, ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме!» 


 «Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано­ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.

Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!

То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом.»

(Из Васкршње посланице патријарха Павла, лета Господњег 2008-ог)