[ Лепота живота ] 09 Новембар, 2015 21:30
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Новембар, 2015 01:32

 

Слика са интернета

 

Пре неки дан био нам је у кући мајстор и, одскора, пријатељ куће, који се одазвао нашем позиву да у соби поправи паркет. Већ сам имала прилике да разговарам са њим и заволела сам његове приче везане са струку којом се бавио. Био је столар и ишао је на рад по целој бившој Југославији; улазио је у станове многих, познатих и непознатих, и сви ти сусрети прерастали су у приче. За једног причољупца – дар с неба. Али на крају свих тих прича, човек поносно признаде:

- Добијао сам стан у граду, али не знам шта је то било у мени – нигде нисам могао да се скрасим, нити где другде да живим сем овде. А како ја, тако и мој старији син, који се из града вратио у село.

Причали смо и о војсци; његов старији син је био последња генерација која је служила редован војни рок. Међутим, његов други син, две године млађи од брата, тражио је да те исте године пријаве и њега како би и он служио војску. Мајка се била нешто успротивила, али отац је стаде уразумљивати:

- Жено, не мислиш добро. Боље је да иде. Никад ти не знаш кад ти туђа чизма може проћи државом, па да ти дођу на праг а син ти не зна руковати оружјем. Како ће бранити и тебе и себе? Нека иде, после неће моћи.

На то је и мајка дала своју сагласност.

Мало је рећи колико ми је ова трезвеност пријала, а коју непријатељ жели - и свим силама се труди - да искорени из нас. Но, ја сам дубоко уверена да им то неће поћи за руком, пре свега јер су Срби православни војска Христова, а сваки рат је рат Божји за душе. Ако је ова генерација мало и отупела, доћи ће друга, која ће се све бројнијим искушењима оштрити. Сиромаштво, глад и беда ће у своје време изнети људе посебног кова, који ће поново исписивати странице српске историје што песмама, што бојевим победама. А пре тога се наш народ мора вратити Богу и земљи од које је створен, да се са њом саживи, да је упозна, како би га она штитила и хранила у дане ослобођења.

Присетисмо се ту у разговору и косидбе. Најпре напоменух како је један други сељак на радију упоредио каратисту и косца, рекавши да каратиста има снагу, али нема издржљивост косца. А то је управо одлика српског сељака, коју треба повратити. Не само то, већ и сељачку мудрост и довитљивост.

На то ми је човек, надовезујући се, испричао следећу, усудила бих се рећи, поучну причу.

У једном граду сретну се сељак и грађанин, кад кроз причу сељак изнесе опкладу:

- Да се кладимо да нећеш моћи три сата косити овде на паркингу – кобајаги! Само да замахујеш, ништа више.

Грађанин, пун себе, пристаде.

И поче он да млати лево-десно, витла рукама сат-сат и по; сав се зајапурио, али не предаје се јоште.

А посматрала је то једна бака с прозора, па ће му рећи:

- Синко, наоштри косу...!

На то је грађанин, очито љут и увређен, погледа попреко, говорећи:

- Шта причаш, бабо? Шта да оштрим? Зар си слепа па не видиш да је то све кобајаги?

Али добра старица се није дала увредити, већ му мајчински узврати:

- Е мој синко! Зар ти мислиш да косац увек оштри косу јер је тупа? Не, дете моје, већ тако стане да се мало одува.

 

За блог и причољупце записала причалица.