Од пропасти ка васкрсу Србије
Кажи ми, Свети весниче небески, зашто је држава моја осуђена на пропаст?
Одговори му весник вишњих Небеса:
- Зато, кнеже, што је остарила. По логици стварања, све што у овој вашој васиони остари, мора да се склони, и да се замени новим. Тебе ове речи изненађују, видим. Видим - јер ја гледам скроз душу твоју, са свима њеним мислима и осећањима што је наизменично испуњују и таласају. Таква је моћ нас грађана Царства духовнога, да прозиремо душе скроз, као кроз провидно стакло. Нас не интересују тела од земље, променљива, трошна и пролазна; нити се ми на њима погледом задржавамо. Ми испитујемо у земљи тела оно што припада нашој држави, Небесима. Оно што је сродно нама, и што ће некад делити с нама бесмртно грађанство, оно нас занима...
Твоја држава је престарила и мора да падне. Не пада она због старости временске, него због отрова, који је узимала у се и нагомилала у себе. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу. Српској властели прерасла је земља кроз душу. Зато их је Дух Божји оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти, који је удаљио од властеле Духа Светога, и који је из пакла пробио кроз дух природни, почео се ширити и у народ. Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само један велики страх, као оштар ветар, могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ Божји од пропасти. Да би се народ твој, дакле, душевно спасао, држава је твоја морала пропасти. И сами Светитељи српски, са начелником својим Светим Савом, молили су и умолили Свевидећег, да попусти пропаст временских тековина њиховог народа, само да би се спасла душа народна од вечне смрти.
Из књиге „Царев завет“
Свети Владика Николај