Слика са интернета

 

„...1827. године Андерсен је завршио студије. Међутим, он је до краја свог живота наставио да прави мноштво граматичких грешака. Током целог свог живота имао је лоше мишљење о свом учитељу Мејслингу.

- Из ваших лекција сам научио много, не само како да мрзим људе – рекао је на растанку свом учитељу Андерсен.

- Губи се одавде, створе незахвални!

- Људи ће препознати онога ко је омаловажао генија Ханса Христијана Андерсена.

Када је Мејслинг постао краљевски цензор, он је наставио са изругивањем и критиковањем бившег ученика.

„Његова најновија прича „Ружно паче“ је просто нечувена ствар. Просто сам био приморан да случај пријавим уреднику. Недопустиво би било да се ово објави. Ово дело клевета нашу домовину. Андерсен је под ружним пачетом приказао себе, док се под живином мисли на нашу земљу, а сви ми смо злобно одвратно становништво, све ове ћурке, петлови, гуске, паунови, који само звиждимо, пиштимо и кидишемо на њега. А он себе види као прекрасног белог лабуда... А какав је он то лабуд?! У њега су руке до пода... типичан мајмун, орангутан...“

„Да, ружно паче – то сам пљунути ја“ – потрдио је Андерсен.

„И од какве је користи за децу бајка „Царево ново одело“?“ – настављао је Мејслинг. „Та његово величанство краљ је приказан тако непристојно, односно го...“

Онај, над ким су се тад ругали, после су му се дивили!...“

* * *

Ово је тек један кратак одломак са руског. Издвојила сам га из више разлога, а најбитнији је тај да се ЛГБТ позива на бајку „Ружно паче“ како би Андерсена, тог великог пријатеља Србије, приказала као једног од њих. Управо овај одломак то оповргава, а у том бигорафском чланку се, такође, наводи и да је имао две велике љубави, али обе несрећне, јер није био наочит. Не мање занимљиво је и то да су чак и његове бајке више биле производ тадашњих дешавања не само у свету, већ и у земљи, те и политички уперене против власти која је подржавала Хитлера.

Родитељској и дечјој пажњи бих препоручила филм „Hans Christian Andersen“ из 1952. године са Дени Кејом у главној улози.