Данас сам, да не претерам, двеста пута чуо да су, у Паризу,  пострадале „невине жртве“. Ајд` што се ирачке и авганистанске жртве не броје, ајд` што им нико не пали свеће по булеварима, ајд` што смо се идентификовали једино са Западом, па нас све његове ране боле, али прича о невиним жртвама је и чињенично нетачна, а ево и зашто: у Француској, као и у свакој демократској земљи, власт врши народ. Тај народ је, преко својих овлашћених представника, сејао смрт од Вијетнама, до Алжира и Србије.

Нема „невиног народа“ тамо где је народ политичка количина. То је основна, елементарна политиколошка поставка. Са грађанским револуцијама, од којих је најпознатија управо Француска револуција, народ је постао политичка количина. Бирач. Нико га на то није терао, сам је тражио да одлучује о својој судбини, уместо да то ради племство. То што народ није био способан да разуме политику и све што она собом носи, није га задржавало (а и данас га не задржава) да се игра демоскратског циркуса. И, сад-није крив!?

Можемо и овако: да ли смо ми одговорни што свака српска власт  од 2000-те уредно помаже Косову да постане независна држава? Наравно да јесмо, јер ни Ђинђић, ни Коштуница, ни Тадић, ни Дачић, ни Вучић нису с неба пали, него смо их бирали. Слагали су нас? Па? Што смо бирали, ако нисмо способни да разлучимо лаж од истине? То нас чини одговорним и чини нас саучесницима, таман колико и француски народ за сва непочинства његове власти. Невини су били народи пре грађанског друштва, кад ни о чему обичан човек није одлучивао. Данас је он БИРАЧ и не знам како, као такав, мисли да се извуче од одговорности.

Овде не говорим о процентима, о томе колико је ко добио, с ким је коалиције склапао, јер се болест савременог друштва не налази у математици, већ у базичној поставци да гласа онај ко за то није способан. Идеја да се сви разумеју у политику, дакле читави народи, је једнако бесмислена као и идеја да се сви разумеју у квантну физику, али је пропагандно-партијска политика створила такав привид. Свак верује да разуме процесе и збивања, а кад му тај, кога је бирао, испразни фрижидер, бирач не каже да је био глуп и да није укапирао ништа, него каже да га је политичар слагао и одмах се хвата за оловку да гласа за другога. Не одустаје бирач од идеје да је паметан и да уме да оцени, иако га раде ко вола сваки пут.

Преузимајући одговорност за бирање власти, преузимаш и одговорност за све што та власт ради. При том, исти бирач је и хохштаплер: ако не зна да користи моторну тестеру, не узима је у руке, погинуће. Међутим, експеримент са гласањем не доноси непосредне последице, као моторна тестера, те се за оловку много лакше и брже хвата. Зашто бомбу не демонтирају бирачи, него експерти? Демократија је свима објаснила да су паметни и да све разумеју, а народ ко народ, воли да чује лепу реч о себи. О последицама своје памети не размишља, док му извршитељ не дође на врата.

Невини народ Париза је пио кафу по бистроима и ресторанима, док су француски бомбардери пржили земље и народе и тај исти, невини народ, је вукао бенефите из светске пљачке. Није рекао „не“ својој влади. Тај исти невини народ је шенлучио кад је бомбардована Србија. То што није разумео збивање ништа га не правда. Пробајте да извршитељу објасните да не може да вам покупи ствари зато што ви нисте прочитали Закон о извршном поступку. Незнање не оправдава.

Већ, ево, 24 часа слушам како је народ Париза невин. Није невин. У грађанском друштву нема невиних, таква су правила игре. Кад једна држава убија по свету, сви њени грађани постају мета, јер ни они, док су спаљивали напалмом сиротињу, нису мнјого биркали. Они, ти исти Французи, туђе жртве зову „колатерланом штетом“, а своје жртве „невиним“. Они ће, на НАТО мислим, а с њим, наравно и на Француску, да убијају редом по свету, а међу њима ће бити убијани само они којима се докаже кривица?

Грађанин и бирач су увек саодговорни и сукривци су за све што њихове владе раде и на унутрашњем, и на спољном плану.

Исту памет коју смо много пута показали на нашим биралиштима, сад показујемо поводом дешавања у Паризу. Безмозговићи и позери стављају француске заставе на своје профиле на друштвеним мрежама, глуматају саосећање и солидарност и приказују своје човекољубље. Јесу га, ту, испред његовог носа, магарчили Вучић и Мило, али о догађајима у Паризу зна све. Није у стању да препозна домаће преваранте, а светске ће као од шале?

Дијагноза нам је лоша; мало се разуме, мало се мисли; памет нам служи за довијање, а не за размишљање; уместо разумевања, ми изражавамо ставове и осећања, као што деца раде. Са овом памећу, нећемо далеко догурати. Кад и хоћемо да рекнемо неку, прво ставимо десет ограда, да нас не би ко погрешно разумео, јер себе одавно слушамо ушима других. Никад нећемо разумети да ћемо пацке добијати колико год нашу, српску причу, у целофан увијамо. Она је, за наше противнике, неприхватљива у свакој, ма и најметиљавијој форми. То важи и за међународну политику. То што данас палимо свеће погинулим Парижанима, неће сутра задржати Француску да у УН гласа против наших интереса.

За ове што жале „невини француски народ“ имам савет: покажите жаљење тако што ћете, уместо да лијете сузе по друштвеним мрежама, отићи у банку и уплатити породицама жртава по 20 евра, не више. Баш ме копка колико би се плачљиваца појавило на шалтеру?

Аутор: Милан Миленковић за ИН4С

Бејрут дан пре Париза - неке су жртве важније од других