Светитељева бака
Поново се сетио његове драге, напаћене мајке и погрбљене, тужне баке. Овога пута, сетио се како су сваке вечери мајка и бака навлачиле завесе на прозоре дечје собе, да их Турци споља не би видели, због чега би могли да се разбесне и да их нападну. Тада би припремили свећу коју су стављали испред икона Пресвете Тројице и Светих Архангела и започели да се моле: Благосиљај душо моја Господа и све што је у мени свето име Његово (Пс. 103;1). Након побожног изговарања православне молитве, дошло би време за њихове личне молитве. У помрчини су се могли наслутити њихови неми уздаси и сузе, док су погледе упирали према небу, према Господу и према Мајци неба и земље, Пресветој Богородици: „Блажена Богородице, Господарице и Краљице, молим Ти се за мог мужа, за моју децу, за добро здравље и ни за шта више“, чуо би Нектарије речи своје мајке.
Тада би његова бака додала: „И за Анастасија, малишана којег волим», ословљавајући га његовим крштеним именом, «који је благословен и понаша се као ангео. Молим Ти се, Пресвета Богородице, јер би желео да научи слова да би читао Еванђеље и Псалме, а ми ни довољно хране не можемо да му приуштимо!“
Колико је волео своју баку! Сећао се како је стрпљиво чекао да се ујутро пробуди, будући да је тешко устајала, да изађе из своје собе у скромној, изношеној, старој спаваћици и да јој се онда баци у наручје. Њено лице је услед старости почело да се мења а њена ретка коса била је бела и увек скривена испод мараме. Ипак, најживље се сећао њених очију, јер су светлуцале нечим другачијим, нечим чудесним, иако је било тешко открити шта је то. Он би се склупчао уз њу, загледао се у њене очи и осећао њену материнску топлину и љубав.
- Дођи, бако – обично би јој рекао – хајде да заједно говоримо 50. псалам: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој...“
- Да, драги мој – одговорила би и никада се од тога није заморила нити га је удаљила од себе.
Тада би заједно започели да изговарају молитву. Када би стигли до стиха који каже Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити к Теби (ст. 15), осећао би да кроз њега пролази електрицитет. Ставио би длан на уста своје нане и рекао: „Знам наставак, бако, ја ћу га довршити“, а затим би усрдно изговорио псалам до краја.
На жалост, његова драга бака, та драга душа, више није била међу живима. Била је негде у рају, на месту које је Створитељ за њу припремио.
Тада се сетио времена када му није било више од тринаест годинa.
Увек се сећао и читавог живота није заборавио речи једног старог свештеника из Цркве Свете Текле, који је уједно био и његов први исповедник у Константинопољу:
Ако си сигуран да осећаш призив и да желиш да се заветујеш речи Господњој и Православљу, ако искрено верујеш да тамо треба да усмериш своју енергију јер ћеш само тамо у таквом служењу наћи задовољство у потреби да служиш Богу, онда нека твоје кораке управља твоја вера. То ће се претворити у сигурност која ти је потребна када корачаш путевима божанског промислa.
Из књиге „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео – небески човек“
Људске сузе
Слика преузета са: Дети Донбасса
- Ви кажете да су људске сузе – вода?
– Да.
– И да катастрофе не остављају у Вама трага?
– Да.
– Христос, Робеспијер, Че Гевара су за вас – небитни?
– Да.
– И да Вам није важно да ли је неког снашла несрећа?
– Да.
– Да Вас не занима ни да ли негде гори град?
– Да.
– И да Вас патње Вијетнама нису дирнуле?
– Да.
– А, кажите, савест Ваша чини ли Вас некад забринутим?
– Да.
– Успевате да је умирите без много труда?
– Да.
– А да су Вама разрушили породичну кућу?
– Па...
– Искасапили Вам целу породицу?
– Молим?
– И Вама самом прострелили груди?
– Ужас!
– Да ли бисте и тада одговарали са: „Да!“?
– Не!
– А ви рекосте да су људске сузе вода?
– Не!
- Да катастрофе не oстављају на Вама трага?
– Не!
– Па то значи да Вас неке бриге ипак дотичу?
– Да, да, да...
Леонид Филатов
Причалицин слободан превод са руског.