Уторак, Август 11, 2020

Мирис

   У једној земљи свакојаког изобиља живело је мало стадо оваца, које је за свог владара изабрало лисца. Желећи да утврди своју власт, он је појединим поданицима давао неке привилегије док је друге везао за себе обећањима. И временом се такав поредак утврдио, а многе породице су наслеђивале положаје, преображавале своју овчију у лисичију свест и шириле своје апетите.

   Али окончаше се времена изобиља и земљу погоди суша и глад. Осетивши да би то могло озбиљно да поремети власт, лисац са својим поданицима поче да диже порез, да обећава још више и да размишља о увођењу плаћеничке војске.

   Уплашене тако за свој живот, овце се страхом везаше за вођу; и што их је он више кињио и израбљивао, то је њихова следбеничка свест бивала све јача.

   А имала је ова земља моћног суседа – вука. Његов чопор је са пажњом пратио сва дешавања у земљи оваца и, како су оне постајале телесно све слабије а вољом зависније, то су вучји зуби све више слинили над њима. И тако једног дана оде вук да за лисца испоручи предлог.

   Лисац, упоређујући своју војску са вучјим чопором, одмах схвати шта му је чинити и за тили час пристаде на све предложене услове у споразуму.

   „Страдаће овце, мени неће длака с главе нестати“, било је све о чему је он мислио.

   Али неким овцама се овај договор није допао и оне сазваше збор у оближњем шумарку ради преиспитивања. Шумарак се сав испуни блејањем, али нити из тога изађе какав предлог нити договор.

   Утом неко примети над њима орла. Он им је некако уливао ауторитет и они, најзад, одлуче да оду са њим да се посаветују.

   – Поштовани орле! – изјави изабрани представник оваца. – Ти летиш и видиш јасније од нас, разумеш боље од нас, снажнији си од нас, и по многим питањима сам доносиш одлуке. Код нас је таква и таква ситуација. Реци нам: да ли је споразум лисца и вука добар по нас?

   Орао, седећи у свом високом гнезду, пређе преко њих својим оштрим и продорним погледом, па рече овако:

   - Чиј` је пастир, оног су и овце!

   Овце се погледаше најпре зачуђено, да би најболеснији међу њима брзо поздравили ову мисао својим промишљањем:

   - Тако је! Ако ико зна – зна орао како су зиме хладне и сурове, како је тешко кад мораш сам о себи да бринеш. Треба споразум подржати! Не можемо ми овако слабе и немоћне да се боримо са јачим, а и не треба. Има ко да брине о нама и нашој сигурности.

   И ови следбеници, газећи једни преко других, појурише како би се показали што достојнијим улизицама.

   Али нешто малобројних изрази сумњу у то да би орлова мисао могла да се поистовети са оваквим поимањем. И у том тренутку орао изрече и њима нешто:

   - Какво стадо, такав му и пастир!

   „Та он стаје змијама за врат! Њега самоћа није учинила немоћним, нити неухрањеним; његова неустрашивост не устуче пред леденим зубима зиме“, помислише, неки и гласно. Тек сад малобројно стадо стаде боље разумевати и, захваливши се орлу, пођоше да најпре своме даху измене мирис.

Аутор: Јелена Јергић

 

[Одговори]

Kad bi više njih pročitalo ovu basnu...

Comment by lastavica (08/14/2020 04:48)

[Одговори]

Опет би је разумело оно мало соја, нешто размишљам.

Comment by pricalica (08/15/2020 19:39)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме