Живот и смрт

Лутао је дуго у потрази са стаништем. Није могао рећи да је понуде било у изобиљу, али је он био одлучан да за себе изабере најбоље. Ускоро, наиђе на простор који је мамио како својом спољашношћу, тако и бљештавом унутрашношћу. Међутим, он тек овлаш пређе погледом преко здања и настави даље. Недалеко од тог места, наиђе на нову понуду, која, у поређењу са претходном, многима не би ушла ни у разматрање. Са које год стране да се прилазило, станиште је било неизгледно и – празно. Али, за дивно чудо, он нађе да је баш онакво какво је желео. Без много размишљања ускочи у њега и насели се.

Када је, касније, пролазио поред оног раскошног места, он зачу питање:

- Због чега си презрео моју раскош и обиље и населио се у ову беду?

– Због тога што си ми ти нудило смрт, а станиште у којем обитавам испуњено је животом – одговори бисерној шкољки пустињски рак из своје шкољке и, заронивши у песак, радосно се препусти звуцима мора.

Аутор: Јелена Јергић

 

Сила љубави

Он је био неприступачан, тврд и изузетно оштар у позлеђивању.

Она је била кротка, нежна, трпељива и пуна љубави према њему.

Слаби су јој се подмсевали, горди је одговарали, сматрајући - и једни и други, такву љубав бесмисленом.

Она је преко свега прелазила љупко ћутећи.

Прошла је година, пет и незнано која... Слаби су одавно одустали од одговарања, они горди се и сами проредише. Само је њена љубав с временом чудесно јачала. И кад више нико није имао никакву наду, њен благи шапат поче да га привлачи, и он, смекшавши, сав се препусти њеном миловању, допуштајући јој да га ваја и изваја, споља и изнутра.

Без страха, урањала је у њега и на светло извлачила све што је у дубини чезнуло за њеним додиром, преображавајући га и оживљавајући.

Он сам, израњао је из ње све сјајнији и опчињенији оном која му је дах узимала и враћала.

Немајући друго, понудио јој је из љубави своје име.

Не желећи друго, љубећи га је прихватила.

Отада, она је његова Камена река а он њен Речни камен.

Аутор: Јелена Јергић

 

До врха

С јутром је на обали планинске речице у руци дечака поскочило неколико сјајних каменчића. Подигавши задивљен поглед ка сунчаном врху планине, он крену да је осваја.

Како су се његови џепови пунили и издуживали, тако су и његови удови расли и јачали.

Око поднева, стигавши до трећине пута са позамашном хрпом камења, већ је био стасит момак. Кад је подне већ превалило, а он, носећи терет већи од своје тежине, начео другу половину пута, достигао је зрелост човека. Али, ближећи се врху, његова сила је копнила, па је накупљено камење морао да одлаже дуж пута. С вечери, кад стиже горе, био је оронули старац празних руку.

Последњим дахом успе да такне сам врх планине. Од тог додира, тело му се развеја у прах, само од срца отпаде један жарки камичак, који се стрмоглавце сјури у хладну речицу.

Аутор: Јелена Јергић

 

Огањ и дажд

Од отрова змијског букнуо је огањ.

Вест о томе рашчула се на све стране.

За њом је ишла и неман.

Ускоро је ватром био захваћен сваки комад земље.

Несносни мирис паљевине поче се дизати високо.

Од дима се поотвараше бране.

Неман се утопи у дажду.

Над земљом изрони дуга.

Аутор: Јелена Јергић