(слика-рам са нета)

Испросивши на једвите јаде свој сопствени живот из руку немилостиве зиме, цврчак је, с пролећем, занавек поспремио вољени инструмент. И, уместо свирке и забављања других, он реши да пронађе свирца за себе.

Не прође много времена, кад ето ти њега где са том мишљу запе за луди камен и – ожени се.

И доби свирца коме надалеко не беше равна! Толико је млада гудала у виолину, да се чинило као да ништа друго није нити знала нити умела радити.

А цврчак, шта ће, све ћути и трпи.

Једнога дана, носећи силне дарове као што је ред, покуца и мрав на њихова врата. Једва да су чули, од силног гудања, његово куцање јер, тек унеке, цврчак му отвори. Његова појава изазва чуђење у мрављим очима: скоро да га није препознао; толико се био променио. Најзад, уђе у кућу, мало поседе и, кад је већ претило да оглуви од младиног гудења, устаде да крене.

- Ауу, пријатељу, свака теби част – говораше мрав на одласку, - ја ово не бих могао да трпим! Боље би било да си ме послушао и нашао себи каквог посла... Види на чега личиш? Кад ћеш се већ једном опаметити? Ем си се нагојио од ленствовања, ем седиш у овој буци...

- О, опаметио си ти мене, пријатељу, још како, оставивши ме зимус да свиснем од хладноће и глади. А и неће бити баш да седим, како кажеш; радим ја.

- Радиш...?!? Шта радиш?!

- Трпим.

- Трпиш!? Од кад је то посао? – зачуђено ће мрав.

- Па рекох ти већ... Имао сам целу дугу зиму да се томе досетим, размишљајући о твоме поступку. Тако дођох до закључка да ти се моје музицирање није допало. Стога се ја чврсто заветовах, ако преживим, да потражим једног музиканта за себе и да га сакријем од света, како бих друге поштедео а ја се жртвом искупио за учињену вам неправду. И то се јако добро показало, јер се отвори слух многима, те се сажалише на мене, те ми, уместо да им свирам, плаћају што - трпим. А са пуним стомаком, све се да издржати – одговори цврчак, тресући подбратком и при том не заборави показати мраву препуну оставу.

аутор: http://pricalica.blog.rs/