Среда, Август 08, 2012

„Не обраћајте се к врачарима и гатарима“

 

 

 

 

А ко се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу

за њима, окренућу лице своје на супрот њему, и истребићу

га из народа његовог. (3.Мојс. 20:6)

Нека се не нађе у тебе који би водио сина свог или кћер своју

кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата

по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим

духовима, ни опсенар ни који пита мртве. Јер је гад пред

Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе

Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвим Господа Бога свог.

(5.Мојс. 18:10-13)

 

Још из детињства имам тројицу другова са којима сам била нераздвојна: један је Словак, други муслиман, трећи Србин. Заједничко двориште у зградама, као и кош, саставили су нас и то тако да смо се безмало сродили. Сем једном, нисам упадала у неприлике, а и то једном је био случај крајње непромишљених и кукавичких околности, а баш у време кад се мој отац борио с тешком болести и био у болници. Тада, немајући никог, (брат је био мали), ови ме моји другари узеше у одбрану (један чак, а што сам тек неко вече сазнала, и физички, мада му нисам дала да се упушта у тучу - но није могао неправду да отрпи). Оно што ми је било заиста драго јесте то да сам у њима увек имала искрене пријатеље, који се нису устручавали да ми кажу у очи кад мисле да грешим, не марећи да ли ћу се љутити. Наравно, како бих се могла љутити на оне који су ми желели добро, у чега сам се много пута уверила. Бог им добра дао на таквој бризи и пажњи, која је реткост и која се и са свећом тешко налази.

Премда различитих народа и народности, ми нисмо били подељени у погледу тога да нам је Србија заједничка држава, и да се свој дом брани по цену живота. Довољно смо били разумни да спознамо ко је непријатељ, ко човек а ко нечовек, и да то нема везе ни са вером ни са народношћу, већ искључиво са пакошћу појединаца, који желе да сви играју како им се свира.

Могла бих о сваком понаособ и надугачко да пишем, али за ову прилику изабрах само једног од њих, јер ми се његова животна прича посебно учинила прикладном за ово писаније у деловима.

За време грађанског рата, где је мој пријатељ Словак био у резерви, овде су се сливале реке избеглица. Међу њима је дошла и девојка из Сарајева, са којом се он спријатељио, а потом ју је и оженио. У почетку, млада, премда градско дете, идући за мужом дође у његову кућу, и без икаквог роптања одазва се сељачким пословима: копању кукуруза, брању и томе слично. Ни трудна се није скривала од посла. Али, из неког разлога, почеше за њом неки људи да шире гласине, због којих с временом младожењина породица омрзе на њу. И не само да је замрзише, већ почеше и сину гадости да говоре, не би ли га одвојили, а кад би он отишао на посао, њу би малтретирали, па чак и тукли. А пре него што се и почео забављати са њом, саградили су кућу, која је законски и са уредним папирима припала мом другу. Кад је муж чуо шта му раде са женом, он се подиже од стола, узе је под руку са нешто ствари и изађе у стан. У нову кућу му нису дали ни да привири, рекавши да ће их убити ако пређу праг. За њих је она била курва, дете копиле а он ни у ком случају детињи отац. А у све то их је уверила гатара, из чије куће младожењина мајка није избивала и чијим је саветима покушала да „излечи“ и заблуделог сина и целу породицу.

Премда изашавши у стан, терор није престајао. Кад год би мој другар био на послу, они би пресретали трудну жену и било у кући, или на улици, малтретирање се настављало. Морали су променити и град. А за то време сам Бог зна како су живели, више преживљавали. Но Словак ниједном није помислио да напусти жену и дете. Кад се дете родило, слава Богу, дечак исти на оца Словака! И, како казује мој пријатељ, да јесте било као што кажу, то се није могло сакрити: могла би му жена лагати месец, два, годину, али су они у браку више од деценије сад.

Кад је и стрина, жена од рођеног очевог брата, покушала да их уразуми – да пусте децу да живе, отац ју је сачекао кад се враћала с њиве и излетевши са неком гуменом цеви, која је подсећала на пендрек, сву ју је избатињао. Жена је морала да прележи батине, а он је од суда добио да плати неких 50 евра. Кад је чуо цифру, рекао је:

- Да сам знао да ће бити толико ниска, још бих је тукао.

Кућу су успели да на суду поделе и то тако да је он, на коме је цела кућа, добио да дели половину са мајком и братом (који није имао другог удела, сем на мешалици), а на оцу је остала друга половина.

Мржња је трајала годинама, посете гатарама редовне, што у комшилуку, што преко телевизије. Мој другар и жена, сада са сином, нађоше стан на другом крају града, како се не би сретали са заблуделом породицом.

А онда се „саветодавци“ размилеше по свету и несрећна мајка, отац и млађи син осташе без „пријатеља“. И деси се да отац поче побољевати. И то не обичном болешћу, већ му се по телу изасуше красте, да се није могао човек препознати. Када сам ово испричала једном свештенику, он додаде на то коментар:

- Да, свака краста за подигнуту руку на ближњег. Тако се дешава свуда по свету, па ево и у Америци: где год да ударе, њима се одмах врати, да ли у виду земљотреса, пожара или неке друге непогоде.

И у тој болести, даде Господ да се оцу почну отварати очи, те позва сина. Овај, који се за све време ниједном није огрешио о њих, нити им иједан каменчић вратио, оде у болницу оцу у посету. Каже, не верује да ће дочекати јесен, а кад га је видео – отац се заплакао. На синовљево питање што плаче, он је одговорио:

- Сине, били смо заведени... Људи нам свашта налагаше...

Мајка је још тврда у „вери“, али не тако као пре, мада је све ово и почело захваљујући њој, нажалост. Овде је потребно присетити се речи Светога Писма: „Стани сада с врачањем својим и с мноштвом чини својих, око којих си се трудила од младости своје, не би ли се помогла, не би ли се окрепила. Уморила си се од мноштва намера својих; нека стану сада звездари, који гледају звезде, који проричу сваког месеца, и нека те сачувају од оног што ће доћи на те. Гле, они су као плева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена; неће остати угља да се ко огреје, ни огња да би се поседело код њега. Такви ће бити они с којима си се трудила и с којима си трговала од младости своје, разбећи ће се сваки на своју страну; неће бити никога да те избави.“ (Иса. 47:12-15)

Мој другар је још далеко од тога да им поверује у потпуности, јер, како каже: кога змија уједе, тај се и гуштера боји.

Но у свему томе највеће чудо Божије је то што синчић, који им се у овом браку изродио, највише воли да чита Свето Писмо (има 12 година), и иде на Православну веронауку. Кад је пошао у школу, зове их учитељица да дођу. Они се забринуше, а како отац није могао да иде, оде мајка. И пита њу учитељица да ли њен син похађа веронауку, на шта жена рече – да! То њој би чудно, али мајка рече да њега нико није на то терао, већ да дечак нипошто није хтео грађанско, већ само Православну веронауку, што су му они и допустили. Затим је почела учитељица да их „саветује“ о могућој штетности такве одлуке, али се ни мајка ни отац не поколебаше; чак им би све то за учитељицу неприлично. А дечак, не само да чита Свето Писмо, већ, како каже отац, он зна све о Косовском боју, боље већ свештеников син са којим се игра и иде у разред. Уме да оде и до црквеног киоска да тражи „постере о Богу“. Све ово је крајње чудно и дечаковој мајци, која признаје да није оцрковљена и да оде у Цркву о Божићу, или Васкрсу, а сем тога њен је отац био комуниста. Другим речима, то није могао да учи ни од једног родитеља.

Али, православни знају да, поред телесних родитеља на земљи, сви имамо небеског Бога Оца. А „Господ ће се постарати“ и сачувати оне који Га љубе и желе да служе Њему, без обзира у ком народу рођени. „Узвиси се више небеса, Боже, и по свој земљи нека буде слава Твоја! Да би се избавили мили Твоји, помози десницом својом...“ (Пс. 118:5-6)

За крај ћу се послужити цитатом из књиге „Људи и демони“ свештеника Родиона Петроградског, који у делу „Црква и астрологија“ каже: „Овде имамо јасно указивање на немоћ свих врста чаробњаштва пред вољом и силом Божијом и на неминовну казну која погађа оне који се баве магијом и астрологијом или прибегавају помоћи окултиста. Приликом сукоба мага и чаробњака с пророцима и другим духоносним људима, силе таме увек трпе пораз.“

 

причалица

07. 08. лета Господњег 2012.

 

 

 

[Одговори]

Zna se koliko je socijalizam odmogao našoj veri. Danas su vrata svih pravoslavnih hramova širom otvorena za svakog dobronamernika. Bogu hvala, ne može se reći da je crkva prazna kao nekada, naprotiv, ponekad je ispunjena do poslednjeg mesta.Pitanje je koliko i ti ljud znaju o svojoj veri, koliko svojim činjenjem rade upravo i suprotno. Pored gatara i vračara postoje još mnoge zamke da ljudi nisu ni svesni, da to što rade nije u skladu sa zakonima svoje vere.
Nisu potrebni veroučitelji samo deci već i odraslima.Mnogo je pitanja na koe bi im mogao odgovoriti samo onaj ko je kompententan za to, a ne da svako tumači i BOŽJI ZAKON kako mu se svidi.Primera je mnogo, a evo nešto što sam zapazila.Ljudi za Sv. Nikolu odnesu kolač u crkvu, a trpeza nije posna, čak ni toga dana, a da ne govorimo da su to dani velikog posta.Da li bi sveštenik morao svakom kada sveti vodicu to da objasni? Ili, tom istom verniku sveštenik i ne sveti vodicu, znači nema ga na spisku onih koji slave. Kao što rekoh, pitanja i primera je mnogo.

Comment by Daca (08/08/2012 11:10)

[Одговори]

Празноверје је све већи проблем данашњице. Социјализам јесте штетио вери, пре свега репресијом, но чини ми се да су опасности које собом носи капитализам прикривеније али и веће.

Слобода коју наизглед пружа демократија доводи неретко до тога да обични верници али нажалост и свештенство буду на огромном искушењу. Бојим се да та "слобода" може да нас одаљи од духовног и окрене којечему.

Велика је одговорност на родитељима, вероучитељима, свештенству а не знам да ли смо је довољно свесни.

Comment by Јанакис (08/08/2012 20:04)

[Одговори]

*Даца
Занимљиво је ово да су због вере нарочито тешко пострадали Срби. Ако погледамо, комунизам је био и у Румунији, и у Грчкој, али су се људи и крштавали и венчавали и није им било у толикој мери условљено да тако живе и раде. Претпостављам да је то било због пројекта, коме је Југославија послужила као експеримент за ово што се данас догађа у свету. Јер Православље се укидало, али су сва друга сујеверја, нарочито из Индије, (што је ишло и уз комунисте, и фашисте, и нацисте), било увожено и на сва врата распарчавано - као дрога. Убијала се вера, а калемила невера. Отуда ми данас имамо толико сујеверја, што нас додатно срозава у Божјим очима, јер нам Господ, као таквима (огреховљеним) не може прићи, јер смо му леђима окренути. Нажалост, бојим се да ће отпадија још да потраје и биваће још лошија, али, са друге стране, генерације које долазе увидеће грешке и исправити и наше путеве беспућа.

Comment by pricalica (08/09/2012 17:11)

[Одговори]

*Јанакис
Сујеверје, које је део глобализма, иде на руку екуменизму. А у екуменизму Православним (Србима) нема места. Међутим, и ми сами од себе не чувамо благо за које су наши преци гинули и светили се у Христу, и сакупљамо себи учитеље од којих уши сврбе. У неку руку сам овом причом хтела да се дотакнем и тога, а што је Јеврејима речено у Светом Писму: да ако они неће држати веру (читај: Срби), даће се вера народу који ће плодове доносити. Требало би да смо поносни на оно што имамо, и да у томе узрастамо и свету светлимо, али је некако увек туђе слађе. Но туђе је - грђе; ко има разума да разуме, нека разуме.

Comment by pricalica (08/09/2012 17:20)

[Одговори]

"...скупљамо себи учитеље од којих уши сврбе." Нисам умео овако да дефинишем али баш на то сам хтео да укажем. Много је важно да речи и дела учитеља буду иста, односно да дела потврђују речи.

Comment by Јанакис (08/09/2012 21:40)

[Одговори]

*Јанакис
Ово сам, заправо, својим речима цитирала Свето Писмо, где дословно пише овако: „Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе, и одвратиће уши од истине, и окренуће се ка гаталицама.“ (2.Тим. 4:3-4)
Но данас сам, читајући књигу „Православље и религија Новог светског поретка“ наишла на још једну једнако вредну мисао, која додатно појашњава откуда потреба за сујеверјем и идењем од Христа, а коју је изрекао Старац Макарије Оптински: „Мислите да ћете наћи љубав Божију у утешним осећањима, а у ствари ви не тражите Бога него себе, то јест, утеху за себе – избегавате уску стазу невоља, сматрајући да сте тобоже изгубљени ако немате духовне утехе.“

Comment by pricalica (08/10/2012 21:51)

istina [Одговори]

neka bude na korist

Comment by maja (10/31/2012 20:16)

[Одговори]

*маја
Амин.
Поздрав, Мајо! :)

Comment by pricalica (11/01/2012 18:06)

[Одговори]

Svaka vam cast draga sestro na ovom blogu, textovi su vam divni. ova prica je strasna ali sigurna sam da je istinita jer i sama u porodici prolazim tako nesto (tj moji bliznji).
Bog vas blagoslovio

Comment by puteljak (03/08/2013 10:38)

[Одговори]

*путељак
Како је мени испричао мој пријатељ, тако сам се ја трудила да запишем, а свима да буде на корист и наук. Нека би дао Бог да и са твојим ближњима све изађе на добро. Само светите Господа у својим срцима и не бојте се.
Бог благословио и тебе, сестро!

Comment by pricalica (03/09/2013 11:41)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме