Како је стала на праг, погледом ме је потражила, а онда је целу просторију прешла раширених руку – идући мени у загрљај.

- Кумо! – смешила се, грлећи ме. Кад је пољубих, она ме погледа, питајући: - Хоћеш ли и данас плакати?

- Хоћу, љубави – одговорих јој, Богу благодарна на овом детету. – Данас се поздрављам са мојом вољеном баком.

- Онда ћу ја бити са тобом – рече одлучно.

- А и ти си дошла да се поздравиш са старом кумом, зар не?

Она погледа на сандук са земним остацима моје баке, нимало уплашена и климну главом.

- Кад дође свештеник, певаћемо заједно, је л` важи?

- Аха! – потврди она.

Затим је стала крај мене - злато кумино - не одвајајући се, и свако би ме мало загледала да неће која суза кренути; а кад би суза пошла, грлила ме је и тешила. То исто је радила и претходно вече, на дан кад нам је јављено да је бака уснула, где је дошла, као ономад кад ми се отац упокојио, да ми исприча утешну причу.

- Кумо, мене је један дечак, са којим сам била пре тога добра, ударио, и мене је заболело и почела сам да плачем, а онда ми је пришла једна другарица и овако је ухватила образе прстима (показивала је тај чин на своме лицу) и развукла их, тражећи да се насмешим.

Сам Господ ју је послао да ме теши, али њен осмех на лицу осмехивао се моме срцу, где није било неутешне земне туге, већ духовне радости: моја се бака, мој херој без ордена, која је цео свој живот ставила на жртву другима, представила у Господу на сам Празник Светог Пророка Илије - као и дан посвећен Светом Николају, нашој Крсној слави (четвртак), дочекавши, најпре, да се удостоји Свете Тајне Причести. И севши на кочије, мирно предаде дух свој Господу.

Кад је дошао свештеник, Софија је и даље стајала крај мене и нас две заједно појасмо „вјечнаја памјат“. А када је свештеник замолио да у просторији остане само родбина, десило се нешто чудесно – нешто што ме је подсетило на речи из Светога Писма. Истина, неки људи изађоше, али то махом беху људи нецрквени, док неки осташе, иако нам нису телесни род. И присетих се речи: „И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши на народ који сеђаше рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Божју, онај је брат мој и сестра моја и мати моја.“ (Мк. 3:33-35)

У том пресабирању, моје ће кумче:

- Ја сам кума. Је л` да изађем?

- Не, љубави – одговорих јој. – Кум је најпречи род – духовни.

- Онда остајем! – рече са осмехом, грлећи ме радосно.

Кад се молитвено поздрависмо са уснулом баком, која је, због врућине - и сахране која се имала обавити сутрадан, морала да буде пребачена на хладније место, моје је кумче и даље остало уз мене, правећи ми друштво и не дајући тузи места на моме лицу. Кад је дошао њен брат, још једно једнако вредно кумино злато, мада нешто старије, али исте душевне лепоте, она се и пред њим испрсила, дајући му до знања да је преузела бригу о мени. Он је ишао неким другим пословима, али је и сам, кад год би нашао времена, дошао да нас обиђе.

А ја сам у тим тренуцима, измешаних осећања радости духовне и туге (али оне услед прекинутих успомена), размишљала, (гледајући ово двоје деце), о оној причи, где је један истраживач, трагајући међу децом за одговорима о томе шта је љубав, наишао на бисер којим је украсио своје истраживање. Наиме, победник је био четворогодишњи дечак, чији је комшија постао удовац. Видевши да старац плаче, дечак је ушао у двориште, попео му се у крило и једноставно је тамо седео. Када га је мајка упитала шта је рекао комшији, дечак је одговорио: „Ништа. Само сам му помагао плакати.“

Све до тада, мени је ово била прелепа прича. Али од овог тренутка, прича је оживела; и не само то, већ сам и сама постала део ње. Но, моја прича је била још чудеснија, јер су у њу почела да се усељавају, заједно са кумићима, и друга деца. Моје је крило било премало да их све смести, али је душа, ипак, све и једном ручицом била обгрљена и утешена. А на сам дан сахране, поред Софије, тетку је дошла да теши Милица – дете, истог имена моје уснуле баке! То дете нисам видела годинама, али њој то није сметало да ми не само приђе, већ да ме заједно са Софијом теши и грли, без икаквог устезања, бришући ми сузе.

Сматрам да је велика грешка бранити деци да долазе на сахране. Деца немају страх од смрти, већ им тај страх, у своме незнању, ми преносимо. А смрти се бојимо услед наше огреховљености и непокајања. Но да смо бар једном прочитали Свето Писмо и поуку Светог Апостола Павла, знали бисмо да „је мени живот Христос, а смрт добитак“. (Фил. 1:21)

 

 

 

Нека је слава Господу на дивним утешитељима, који су ме обавезали да наставим започето, а што је настало трудом моје вољене баке: причати приче деци на радост.

 

Помјани, Господе, уснулу слушкињу Твоју Милицу, а баку моју,

и подари јој Царство Небесно.

Амин.

 

06. 08. лета Господњег 2012.