„Не обраћајте се к врачарима и гатарима“

 

 

 

 

А ко се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу

за њима, окренућу лице своје на супрот њему, и истребићу

га из народа његовог. (3.Мојс. 20:6)

Нека се не нађе у тебе који би водио сина свог или кћер своју

кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата

по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим

духовима, ни опсенар ни који пита мртве. Јер је гад пред

Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе

Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвим Господа Бога свог.

(5.Мојс. 18:10-13)

 

Још из детињства имам тројицу другова са којима сам била нераздвојна: један је Словак, други муслиман, трећи Србин. Заједничко двориште у зградама, као и кош, саставили су нас и то тако да смо се безмало сродили. Сем једном, нисам упадала у неприлике, а и то једном је био случај крајње непромишљених и кукавичких околности, а баш у време кад се мој отац борио с тешком болести и био у болници. Тада, немајући никог, (брат је био мали), ови ме моји другари узеше у одбрану (један чак, а што сам тек неко вече сазнала, и физички, мада му нисам дала да се упушта у тучу - но није могао неправду да отрпи). Оно што ми је било заиста драго јесте то да сам у њима увек имала искрене пријатеље, који се нису устручавали да ми кажу у очи кад мисле да грешим, не марећи да ли ћу се љутити. Наравно, како бих се могла љутити на оне који су ми желели добро, у чега сам се много пута уверила. Бог им добра дао на таквој бризи и пажњи, која је реткост и која се и са свећом тешко налази.

Премда различитих народа и народности, ми нисмо били подељени у погледу тога да нам је Србија заједничка држава, и да се свој дом брани по цену живота. Довољно смо били разумни да спознамо ко је непријатељ, ко човек а ко нечовек, и да то нема везе ни са вером ни са народношћу, већ искључиво са пакошћу појединаца, који желе да сви играју како им се свира.

Могла бих о сваком понаособ и надугачко да пишем, али за ову прилику изабрах само једног од њих, јер ми се његова животна прича посебно учинила прикладном за ово писаније у деловима.

За време грађанског рата, где је мој пријатељ Словак био у резерви, овде су се сливале реке избеглица. Међу њима је дошла и девојка из Сарајева, са којом се он спријатељио, а потом ју је и оженио. У почетку, млада, премда градско дете, идући за мужом дође у његову кућу, и без икаквог роптања одазва се сељачким пословима: копању кукуруза, брању и томе слично. Ни трудна се није скривала од посла. Али, из неког разлога, почеше за њом неки људи да шире гласине, због којих с временом младожењина породица омрзе на њу. И не само да је замрзише, већ почеше и сину гадости да говоре, не би ли га одвојили, а кад би он отишао на посао, њу би малтретирали, па чак и тукли. А пре него што се и почео забављати са њом, саградили су кућу, која је законски и са уредним папирима припала мом другу. Кад је муж чуо шта му раде са женом, он се подиже од стола, узе је под руку са нешто ствари и изађе у стан. У нову кућу му нису дали ни да привири, рекавши да ће их убити ако пређу праг. За њих је она била курва, дете копиле а он ни у ком случају детињи отац. А у све то их је уверила гатара, из чије куће младожењина мајка није избивала и чијим је саветима покушала да „излечи“ и заблуделог сина и целу породицу.

Премда изашавши у стан, терор није престајао. Кад год би мој другар био на послу, они би пресретали трудну жену и било у кући, или на улици, малтретирање се настављало. Морали су променити и град. А за то време сам Бог зна како су живели, више преживљавали. Но Словак ниједном није помислио да напусти жену и дете. Кад се дете родило, слава Богу, дечак исти на оца Словака! И, како казује мој пријатељ, да јесте било као што кажу, то се није могло сакрити: могла би му жена лагати месец, два, годину, али су они у браку више од деценије сад.

Кад је и стрина, жена од рођеног очевог брата, покушала да их уразуми – да пусте децу да живе, отац ју је сачекао кад се враћала с њиве и излетевши са неком гуменом цеви, која је подсећала на пендрек, сву ју је избатињао. Жена је морала да прележи батине, а он је од суда добио да плати неких 50 евра. Кад је чуо цифру, рекао је:

- Да сам знао да ће бити толико ниска, још бих је тукао.

Кућу су успели да на суду поделе и то тако да је он, на коме је цела кућа, добио да дели половину са мајком и братом (који није имао другог удела, сем на мешалици), а на оцу је остала друга половина.

Мржња је трајала годинама, посете гатарама редовне, што у комшилуку, што преко телевизије. Мој другар и жена, сада са сином, нађоше стан на другом крају града, како се не би сретали са заблуделом породицом.

А онда се „саветодавци“ размилеше по свету и несрећна мајка, отац и млађи син осташе без „пријатеља“. И деси се да отац поче побољевати. И то не обичном болешћу, већ му се по телу изасуше красте, да се није могао човек препознати. Када сам ово испричала једном свештенику, он додаде на то коментар:

- Да, свака краста за подигнуту руку на ближњег. Тако се дешава свуда по свету, па ево и у Америци: где год да ударе, њима се одмах врати, да ли у виду земљотреса, пожара или неке друге непогоде.

И у тој болести, даде Господ да се оцу почну отварати очи, те позва сина. Овај, који се за све време ниједном није огрешио о њих, нити им иједан каменчић вратио, оде у болницу оцу у посету. Каже, не верује да ће дочекати јесен, а кад га је видео – отац се заплакао. На синовљево питање што плаче, он је одговорио:

- Сине, били смо заведени... Људи нам свашта налагаше...

Мајка је још тврда у „вери“, али не тако као пре, мада је све ово и почело захваљујући њој, нажалост. Овде је потребно присетити се речи Светога Писма: „Стани сада с врачањем својим и с мноштвом чини својих, око којих си се трудила од младости своје, не би ли се помогла, не би ли се окрепила. Уморила си се од мноштва намера својих; нека стану сада звездари, који гледају звезде, који проричу сваког месеца, и нека те сачувају од оног што ће доћи на те. Гле, они су као плева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена; неће остати угља да се ко огреје, ни огња да би се поседело код њега. Такви ће бити они с којима си се трудила и с којима си трговала од младости своје, разбећи ће се сваки на своју страну; неће бити никога да те избави.“ (Иса. 47:12-15)

Мој другар је још далеко од тога да им поверује у потпуности, јер, како каже: кога змија уједе, тај се и гуштера боји.

Но у свему томе највеће чудо Божије је то што синчић, који им се у овом браку изродио, највише воли да чита Свето Писмо (има 12 година), и иде на Православну веронауку. Кад је пошао у школу, зове их учитељица да дођу. Они се забринуше, а како отац није могао да иде, оде мајка. И пита њу учитељица да ли њен син похађа веронауку, на шта жена рече – да! То њој би чудно, али мајка рече да њега нико није на то терао, већ да дечак нипошто није хтео грађанско, већ само Православну веронауку, што су му они и допустили. Затим је почела учитељица да их „саветује“ о могућој штетности такве одлуке, али се ни мајка ни отац не поколебаше; чак им би све то за учитељицу неприлично. А дечак, не само да чита Свето Писмо, већ, како каже отац, он зна све о Косовском боју, боље већ свештеников син са којим се игра и иде у разред. Уме да оде и до црквеног киоска да тражи „постере о Богу“. Све ово је крајње чудно и дечаковој мајци, која признаје да није оцрковљена и да оде у Цркву о Божићу, или Васкрсу, а сем тога њен је отац био комуниста. Другим речима, то није могао да учи ни од једног родитеља.

Али, православни знају да, поред телесних родитеља на земљи, сви имамо небеског Бога Оца. А „Господ ће се постарати“ и сачувати оне који Га љубе и желе да служе Њему, без обзира у ком народу рођени. „Узвиси се више небеса, Боже, и по свој земљи нека буде слава Твоја! Да би се избавили мили Твоји, помози десницом својом...“ (Пс. 118:5-6)

За крај ћу се послужити цитатом из књиге „Људи и демони“ свештеника Родиона Петроградског, који у делу „Црква и астрологија“ каже: „Овде имамо јасно указивање на немоћ свих врста чаробњаштва пред вољом и силом Божијом и на неминовну казну која погађа оне који се баве магијом и астрологијом или прибегавају помоћи окултиста. Приликом сукоба мага и чаробњака с пророцима и другим духоносним људима, силе таме увек трпе пораз.“

 

причалица

07. 08. лета Господњег 2012.