Глава шеста
Дан смо започели, као што рекох, нимало лепим новостима.
- Најновије вести! Чујте и почујте! Краља отели и убили...! – јављао је вивак, познатији као извиђач, и то тако да се шума орила.
Паника у трену разби малопређашњи миран скуп. Свако је покушавао да надгласа другог, али сем вриске, цике и буке ништа се разговетно није дало разазнати. При том је, услед силне пометње и све грубљег комешања, почела и прашина да се диже, што је додатно уносило нервозу међу њих. Да не бих загинуо, морао сам свако мало да се измакнем. Тако сам, најпосле, њиховим неконтролисаним размахивањем, био сатеран до самог краја ливаде, а уз сам почетак шуме; све у свему, прилично далеко од сове и лисице.
Но тек што се понадах како бих овде могао у миру сачекати да се ситуација смири, кад ми под ногама затутњи: нешто се догађало иза мојих леђа и то „нешто“ кретало се ка нама.
Вивак није штедео ни време ни снагу да извести сваког о немилом догађају; тај не би себи опростио могућност да неко сазна новост пре њега. Стога подигох главу тек толико да видим ко нам то долази.
У сусрет нам је пристизала поворка животиња, коју је предводио медвед. Ова група је по свему надмашивала домаћине. Да подсетим, примера ради, овдашњи живаљ сачињавали су: корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад и све тако њима слична бића, док је, са друге стране, иза мене ступала армија џинова: жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи и многи други, наравно, са медведом на челу. Циљ им је био шумарак, из кога сам ја, само час пре – отперјан.
Моја радозналост је почела да расте и схватио сам да ћу пошто-пото морати да изнађем начин и вратим се у само средиште збивања. Било је сасвим извесно да су управо пристигле животиње скренуле са главног пута само да би се среле са совом, како би се са њом посаветовале. Да бих избегао, унеколико, галаму, гужву и прашину, био сам принуђен да се издигнем изнад крошњи. И ту, на меко поређаним листовима, удобно се завалих, препустивши слуху да ме води кроз догађања пода мном.
- Мир, мир! – покушавала је сова да их утиша, али је гомила била ужаснута сазнањем да је њихов вољени краљ напустио свет.
Требало је доста времена док јој није пошло за руком да их умири. Потом се огласи:
- Предлажем да, најпре, саслушамо вест до краја, али од почетка. Надам се да ће вивак бити тако љубазан да нам изнесе све појединости; наравно, уколико су му исте познате?
Овај, будући прозван, мало се трже на ове речи, те стаде увређено кликтати.
- Да ли знам?! Питате да ли знам?! О, будите сигурни да знам! Све!
Али сова се није дала збунити.
- Како је могуће, вивче, да будеш баш толико сигуран? Ипак, краљева престоница је поприлично од нас удаљена, тако да ти сам ниси могао присуствовати том догађају, осим, уколико, он већ не припада поодмаклој прошлости, ха?
Гомила бучно поздрави ову совину примедбу, која на лицу вивка изазва надмоћни подсмех.
- Један извиђач не мора да буде очевидац, па да зна шта се дешава... било где у свету. Он чита знакове, ослушкује, али и сарађује са мноштвом других извиђача, међу којима се врши и размена података. Тако је, ето, и ова вест стигла до мене и чим сам дознао за њу, ја сам пожурио да је са свима вама поделим.
- Ху-ху! – замисли се сова на час. А колико тачно има извиђача оданде довде?
Вивак се исцери:
- Какве то има везе?
- Има. Још како има! – одговори сова некако строго.
Ту се вивак мало повуче, па нешто помирљивијим гласом рече:
- Мислим петнаестак...
- Ух! – узвикну сова.
Израз дубоке сумње појави се у њеним очима и неко време није проговарала.
- наставиће се -