Вид от монастыря Григориат. 

У последње време, многа наша браћа обузета су неспокојством и постављају себи питање: "Шта ће се догодити сад, када се отварају границе с Европом и када Грчку преплављују странци? Тврде да су странци богатији и образованији и да ће, када дођу у Грчку, они преовладати и приграбити све послове а да ћемо ми остати без посла".
Једног летњег дана, док су у хладу старе маслине седели са старцем, неки поклоници су изразили слично неспокојство. Старац их је пажљиво слушао. Када су изразили своје излагање и очекивали да чују његово мишљење, старац је рекао:
"Испричаћу вам о једном догађају и то ће, уједно, бити одговор на вашу забринутост. Прича говори о три Европљанина. Један је био лекар, други метеоролог а трећи часовничар. Размишљали су о томе да су образовани и да ће, ако оду у Грчку, моћи тамо да зараде много новца. Дакле, њих тројица су пошли на пут, прешли границу и одлучили да преноће у једној воденици.
Чим их је спазио, воденичар их је радосно примио и позвао у свој убоги дом. Почео је да припрема обилну и укусну храну. Кад ју је припремио, поставио је сто и позвао их да сви заједно вечерају. Европљани су јели мало и умерено, јер су одавно већ навикнути да држе дијету. Воденичар их је стално нудио јелом. Међутим, они су само захваљивали и говорили да су већ довољно јели. Воденичар је био човек другачијег "кова" и јео је, како ми кажемо, "док не пукне", тако да на столу није ништа преостало. Пио је много воде, и, као да му све то није било довољно, отишао је и донео чинију препуну кајсија. Европљани су узели по једну, а воденичар је појео све остале кајсије. Тада је учинио нешто што је запрепастило Европљане: донео је два камена којима је разбијао коштице кајсија, а затим одатле вадио језгра и јео их!
Лекар се неприметно обратио двојици својих сапутника:
"Ако вам предложи да преноћите у воденици, немојте пристајати на то! Убеђен сам да ће пући од оволиког преједања, и могли би да нас оптуже за саучесништво!"
Док су Европљани међусобно разговарали, на дворишту се огласио први петао и воденичар им је рекао:
"Хајдемо, браћо, већ је поноћ! Пођимо на починак, јер мене сутра очекује посао а вас пут!"
Они су изразили жељу да преноће напољу, на било ком месту у дворишту. Међутим, воденичар је приговорио:
"Не разумем, драги моји, зашто бисте спавали напољу! У воденици има довољно места, а ноћас ће киша падати као из кабла!"
"Не", били су упорни Европљани и на крају су отпочинули на дворишту. Током ноћи се проломио пљусак и они су, наравно, покиснули. Кад је свануло, воденичар је изашао и рекао:
"Зар вам нисам рекао да ће падати киша и да ћете покиснути?! Сад је већ шест сати, уђите у кућу да се осушите и да доручкујете!"
"Није пукао", зачуђено је рекао лекар чим га је спазио.
Затим се обратио воденичару:
"Како ти је успело да се после толиког јела не разболиш?"
"Драги мој, ти ниси видео колико сам воде попио? Наша вода је веома корисна за варење. Осим тога помогла су и сва та горка језгра кајсија која сам појео, тако да се храна брзо сварила и ја сам после неколико сати опет био гладан!"
Тада му се обратио и метеоролог:
"Доста више о храни! Ево шта бих ја хтео да те питам: ја сам студирао на универзитету и изучавао сам метеорологију, али нисам могао ни помислити да ће ноћас падати киша. Како си ти то могао да знаш, па си чак и био сасвим сигуран у то?
"Е, драги мој, па то је бар просто! Свиње су се јуче читавог дана ваљале по блату!"
Најзад се огласио и часовничар. Упитао га је како је он, и ако нема сат, синоћ знао да је поноћ и рекао им да пођу на починак, а да је јутрос знао да је шест сати.
"Није могуће да ме за то питаш?! Синоћ док смо вечерали, петао је запевао три пут, и тад је била поноћ. Када је запевао други пут било је три сата, а када се огласио и трећи пут било је већ шест сати ујутро!"
Европљани су један другоме упутили поглед који је изражавао потпуно разочарење и рекли:
"Напустимо Грчку. Ми се овде нећемо укоренити! Ако овај неписмени воденичар зна све, како ли је тек са осталима?"
Тако су се њих тројица вратили у Европу."
Овде је старац завршио своје занимљиво казивање и расположење посетилаца се, наравно, одмах променило. Читава та дружина тресла се од смеха, а лица су им блистала. Старац се никада није претварао да је учитељ, нити је хтео да саветује, да прибегава разним учењима и да издаје људске заповести. Он је знао да говори једноставно и у причама као наш Господ, и да на тај начин побољша расположење људи. Постоје хиљаде оних који су тешка срца и једва се држећи на ногама силазили низ станицу која води ка његовој колиби. Међутим, касније су признавали да су при повратку, и ако су ишли уз брдо, осећали да на плећима, као и у срцима, имају крила!

Старац Пајсије Светогорац, "Чувајте душу"

Преузето са: http://www.bogotrazitelj-srb.org/

п.с.: Слика са нета.