Српкиња (13)
(Слика са интернета)
Стојан је готово престојао на капији чекајући да се појави Анђелка. Та тајанственост која ју је обавијала била је узрок његових непроспаваних ноћи од дана кад ју је срео под врбом. Све у вези са њом чинило му се нестварним колико и могућим, што је његовој души доносило немир.
Држећи је у наручју, губио је појам о времену. Тај тренутак је био толико сличан његовом сну да је, колико год му се надао и прижељкивао га, толико и страховао од њега.
„Шта ако...?“, било је питање које му се врзмало по глави, а није имао храбрости да га изусти до краја. Стање у којем се налазио мучило га је до те мере да је одлучио да се ствар мора извести на чистац.
Анђелка је стигла у друштву Ненада и Милице са децом. Сви су били у тренеркама. Кад ју је угледао, Стојану се груди напрасно стадоше надимати.
- Помаже Бог, вредни народе! – поздрави Ненад окупљене, те приђе Стојану да се рукују.
- Бог помогао! – одговорише сви у глас.
- Ево, довео сам сву испомоћ коју нађох у кући – настави Ненад шалећи се.
- Мислим да тако лепу испомоћ нема свако – дочека Стојан радосно. - А видећемо да ли су и вредни колико су лепи.
Ту се саже и подиже Ану у наручје, док је другу руку дао Јелени. Сава је одјурио код Марка, а Милица и Анђелка кренуше да се придруже осталима.
- Имамо среће, леп је дан – примети Милош, који их позва да седну у тракторску приколицу.
- Твоји неће ићи, Стојане? – упита Ненад, мислећи на оца му и мајку.
- Где, бре, неће ићи? Они су већ тамо... – одговори Стојан, показујући главом у правцу воћњака.
Кад је Марија донела корпе са спремљеном храном - трактор крену.
Јабуке су богато родиле. Све оно што су улагали неколико година уназад, ове је године донело резултат.
На самом улазу дочекали су их Стојанови отац и мајка. Анђелкина појава их је посебно одушевила.
- Анђелка, дете, драго ми је да те видим! – дочекао ју је у загрљај чика Арса.
- Да ми нису рекли, препознала бих те свакако – грлила ју је тетка Драгица. – Иста си материна глава! Иста!
- Тако се радујем што вас видим! – узврати Анђелка срдачно.
- Стојан ми је рекао да се спрема гусларско вече – примети важно чика Арса. – Ево, чим завршимо послове, можемо да кренемо са договором.
- Ако ви тако кажете, ја се слажем – додаде Анђелка весело. – Причаћемо већ...
И да их не би задржавала, Анђелка крену да прими своје задужење. Како се није разумела много у сортирање, то она радије пристаде да бере воће.
- Реци ми само како то треба радити? Вероватно постоји нека стручност коју и при брању треба поштовати – обрати се Стојану.
- Гледај да береш са петељкама... и буди нежна. Не бацај јабуке! – објашњаваше он, задиркујући је.
- Нежно, кажеш? Мислим да ћу умети – прихвати Анђелка уз осмех.
Берба је почела. Воћке нису биле високе; ретко где су биле потребне мердевине. Одрасли су могли да дохвате и јабуке са виших грана, док су деца брала оне ближе земљи. Углавном су жене пуниле гајбе, а мушки су их разносили. Арса и Драгица су били задужени за сортирање.
- Има доста рода – примети Анђелка. – Где ће продавати јабуке?
- Све иде за Русију! – одговори Милица, која је брала поред ње.
- Је л` то сигурно?
- Купац је већ стигао и договорили су се. Узео је све и питао је где има још јабука за откуп. Чика Арса је тада позвао још неколико људи из села да понуде свој род. Сад једино да се не нађе неко „паметан за себе“ па не убрљави.
Анђелка је погледа значајно; савршено је разумела на шта је мислила.
Око подне су сели мало да се одморе и презалогаје. Марија је изнела корпе са храном. Оне се за трен испразнише. То су они ручкови који су најслађи и пријају упосленој души.
Након тога су Анђелка и Милица прешле у нови ред. Ана и Јелена су весело трчкарале са својим корпицама, пратећи Саву.
Анђелка на час угледа Марка и неколико тренутака задржа поглед на њему. То дете је неуморно ишло с места на место; са његових усана, бар што се тиче посла, ниједном није чула „нећу“ или „не могу“. Он је и брао јабуке, и носио гајбе, а по потреби је скакао и на мердевине.
У том свом загледању, зачу Стојанов глас иза себе:
- Он се издваја, зар не? Марко је дете које красе многе одлике. То не може да види свако. Али су оне још зелене и око њих треба много резања, копања, времена.
Анђелка је слушала пажљиво, не померајући се. Његов глас је годио њеном уху да је осетила како јој се кожа јежи од милине.
Стојан, стојећи иза ње и повремено загледајући њену скупљену косу и дуги врат, настави с причом:
- Њега не плаши висина дрвета ни тананост високих грана. Неустрашив је, али није злобан. Први ће скочити да помогне потребитом у невољи – колико му године то дозвољавају. Ако не може, позваће помоћ. Не воли да чита, јер мора да седи. Он не разуме ту непомичност. Он мора да се креће...
Што је више Стојан говорио, то је Анђелкина представа о Марку била све чистија и јаснија.
- Желиш рећи... да је Марко војник? – упита.
Налазећи да јој одговор и није потребан, Стојан додаде:
- Његов узор није стриц, већ Краљевић Марко, хајдук Вељко, Синђелић... Ако се промаши са карактером детета, касније може да настане проблем и да се све што је требало да буде часно, претвори у супротност.
Ту се Анђелка полако окрену ка њему. Хтела је да упије његов поглед како би све још јасније разумела. Хтела је да види човека који се пред њом отвара, без задршке, пројављујући тај дар који носи у себи, којим се само ретки могу похвалити.
Необична љубав према братанцу откривала јој је мушкарца којег би свака жена радо волела да има крај себе. Зато јој никако није било јасно због чега је Мирјана отишла од њега. Можда би, кад би видела њу и садашњег мужа, разумела. Али она није хтела да размишља о њима; њу је интересовао Стојан, из часа у час све више, да јој се душа распињала од слатког бола.
- То што си ми сад испричао биће ми од велике користи – рече му. – Трудићу се, дао Бог, да то ниједног тренутка не сметнем с ума.
Стојан је погледа захвално и с поверењем.
- То ће, пре свега, њему бити од користи – закључи и узе њене гајбе да их понесе.
Анђелка је наставила да бере јабуке и до истека посла размишљала је о Стојановом казивању. Тренутно јој ништа није падало на памет што би могло Марка натерати да крене с читањем, али је ту бригу поверила Светом Николају да он измоли помоћ од Господа.
Кад је воће било скоро обрано, стиже камион и мушкарци пређоше да претоваре гајбе. Купац је био видно задовољан.
Анђелка је Руса видела издалека; могла је да приђе ближе, али сматрала је да то не треба да чини, просто јер није било примерено да напушта своје место. Само се надала да ће са јабукама бити све у реду.
Сунце је већ грабило ка заласку кад су поседали у трактор да крену. Приметила је да су јој руке изгребане од брања, али то није умањивало њено одушевљење због предивно проведеног дана.
Стојан је у томе нашао нови повод да јој приђе, рекавши да ће јој очистити ранице чим стигну кући.