Благодатни огањ 

(слика са интернета)

 

Наш часни отац, протојереј –ставрофор, Миле Јокић, често, у покушају да нас, паству своју тврдоврату, приведе Цркви, а опет пун љубави према својој деци ненавиклој на редовно долажење на богослужења, посебно на свету Литургију, има обичај да каже: „Дођите и видите: почните да долазите редовно на богослужења, само једну недељу, само један месец, направите експеримент са собом, пратите Цркву, слушајте је, па ћете видети да ли има разлике у вашем животу, да ли се нешто променило на боље у односу на дане када нисте долазили у храм Господњи.”

Нама, из света у коме се подразумева да правила, закони и обичаји важе у сваком, па и најмањем сегменту живота и око којих никад не постављамо питања, него их прихватамо здраво-за готово, могло би се чинити логичним да се дисциплинован однос према богослужењима подразумева и у духовном животу. Међутим, интересантно је да у области духовног, а посебно црквеног живота, себи дајемо за право да се односимо опуштено, ноншалантно, чак и размажено. Стајати неколико сати у реду да би се купила карта за неки концерт или утакмицу, стајање у реду у чекаоницама докторских ординација, чекање да се купи неки производ на акцијском снижењу, чекање у градском превозу, никоме не представља посебан проблем, јер се „тако мора“, док кад треба одстајати сат и по-два на светом богослужењу, клецају ноге, крцка кичма, презнојавамо се или смрзавамо, зависно од временских прилика, мука нам је, боли нас глава и баш као за инат, отвори се апетит, а о нервози да не говоримо. Руку на срце, било је у нашем животу много чекања, редова, стајања и замора, па ипак смо преживели и дочекали циљ својих напора, било да је то жуђена карта, лекарска помоћ, повољно купљен производ или жељено аутобуско одредиште. Због тога овај вапијући савет нашег доброг проте који своје непослушно стадо жели да уведе под сигуран кров Цркве вреди послушати, како он каже, „макар покушати, пробе ради“. И заиста, шта се може изгубити? А добитак је несумњиво велики: спасење душе и окус вечног мира и радости још за живота.

Они који су послушали овај савет, укључили су се у тај спасоносни „експеримент“, односно, како га је лепо дефинисао јеромонах Клеопа у својој беседи приликом свете Тајне Јелеосвећења у Храму Свете Петке у Новој Пазови, на Велику Среду, рекавши да: „Бити хришћанин значи бити путник, путовати за Господом, за Црквом.“ Дакле, они који су кренули за Господом у току овог Васкршњег поста, видели су и уверили се да је силан Господ у делима својим, да се из дана у дан крајолик којим смо путовали на овом духовном путовању мењао, превирући у нама непојмиве дубине и нијансе бескрајне милости и љубави Божије, смерности и трпељивости нашег Господа, уздрмавајући темеље нашег бића како бисмо, ганути толиком немерљивом, неописаном и неизрецивом љубављу Његовом заридали у покајању, немајући шта да кажемо, јер све је Он и рекао и урадио.

И тако, допутовавши и до Страсне седмице, поново саучествујући у свим оним важним и преважним догађајима последњих дана Христовог живота на земљи, тужна јер се васкршње путовање приближава крају, мада не и путовање каравана Господњег, себи признајем, у најдубљем кутку срца, да нисам боља  ни за једну-једину мрвицу него што сам била, него да је све добро у мени од Господа мога. У том неком премишљању, стиже вест да ће Благодатни огањ из Јерусалима бити донет у Србију, у Храм Светог Саве на Врачару. Чуђење, трепет, радост... и онда талас питања, истовремено, да запљусне дежурну рационалну свест: како стићи, како ускладити време, да ли ићи возом, колима... слика гужве... а срце дамарима куца: „Занео си ме љубавном чежњом Христе...“, дрхтећи као срце оне која је чула да ће њен вољени изненада допутовати у град близу њеног. Ишчитавам вест неколико пута, премотавам сећање на одгледани снимак силаска Благодатног огња и оно упечатљиво, прелепо лице младе монахиње која га, тамо, у Јерусалиму, хиљаде километара одавде, у некој од прошлих година, приноси свом насмејаном лицу - плавичасту светлост ватре на врху која не пече, умивајући се њоме, блажено несвесна чудесности тог призора пред којим се укидају природни закони. А за њом следи и сећање на причу о ходочаснику који је, не могавши да приђе од масе света која је окруживала Патријарха Јерусалимског, да упали своју свећу Благодатним огњем, заплакао и чудом, боље рећи чудесном љубављу Свевидећег Господа, Благодатни огањ је севнуо од свећица у Патријарховим рукама, прескочио хиљаде глава ходочасника и дотакао се баш његове свеће, обрадовавши управо њега, лично, усамљеног и тужног, свесног своје немоћи чак и да приђе благодати, обрадовавши га неисказаном срећом, исто као што је у оне дане обрадовао непокретног болесника у бањи Витезди, који је чекао тридесетосам година, немајући човека да му помогне да уђе у воду кад је анђео заталаса.

И онда, баш као што је севнуо огањ упаливши свећице нечијих молитава, чујемо вест да, веровали или не, Благодатни огањ стиже не само у Храм Светог Саве на Врачару, него и у друге храмове, па и овде, у Нову Пазову! Срце поскочи од радости, али га усхићује и спознаја о узвишеној љубави коју Црква, односно сам Господ, има према својој деци коју љуби подједнако. Само Господ Исус Христос тако ради, Онај исти који је на магарету, „младунчету товарне животиње“, како пише Јеванђелист, ушао у Јерусалим, неизрециво смерни Господ Бог, на тај начин васпитавајући и поучавајући своју децу да се воле међусобно. Он се не појављује као „супер стар“ на једном месту, окупљајући обожаваоце и правећи култно место. Не! То није Његов стил, већ благосиљајући нас Благодатним огњем из светог Јерусалима, благосиља нас све - и оне који су близу и оне далеко чак и у исто време и на исти начин. Слава Теби Господе!

Усхићен том вешћу, јер је понајвише и свестан њеног значаја, наш отац Миле, поред неколико пута поновљене информације на богослужењима о стизању Благодатног огња, већ успева да одштампа плакате, да становништво обавести путем медија, да трчи, да покреће, припрема, ужурбано, наравно, са свештеницима новопазовачким и суседних места, да бисмо ми могли, крајње лежерно и опуштено, не мрднувши ни малим прстом, да дочекамо ту велику Светињу тик пред нашим улазним вратима од кућа. Признајмо, прећи групно улицу на обележеном пешачком прелазу подразумева одговарајуће процедуре и веће ангажовање, а камоли организовање преузимања Светиње од аеродрома до Нове Пазове и предвођење Литије, која због нових околности мења  уобичајену трасу и значајно повећава број људи! Тонући у сан, заслужено, јер, ваља се одморити пре тих поноћних дешавања, не сећам се да ми је прошло кроз главу да ли су наш прота и остали наши оци свештеници стигли ишта да презалогаје, а камоли да одспавају…

А испред Храма Преподобног Сисоја Великог, још пре 23 часа чекам, узбуђена, са свећама  у руци, окружена насмешеним лицима браће и сестара из Цркве, који пристижу, поклон од самог Христа, директно из Јерусалима, убеђена да је већини нас који бауљамо првим корацима по Цркви заједничка жеља да отпутујемо у свети Јерусалим-а ево, Јерусалим стиже код нас! Улица блиста осветљена свим светлима, а време, како се пожелети може! Поређани у два шпалира ишчекујемо пролазак кола у којима се преноси светлост Благога Бога. Свештеник Ђорђе, онако висок, надкриљује огањ брижно, као некада први хришћани што су свето Причешће, у својим рукама, на длановима. Предаје га нашем оцу Милету који га уздигнуто, величанствено, уноси у храм Господњи. Звона  радосно поскакују, лепршају беле одежде свештеника, а онда мушкарци излазе из храма са свећама упаљеним Благодатним огњем, да и ми упалимо наше. Гледам у своје свеће са осећањем да је време стало, да су стали звуци, мириси, боје, да постоји само ово сад што траје, Небо које се спустило на земљу и ми, окупљени - заједнички пламичци свећа стопљени у један пламен који гори а не сагорева.

Христос Воскресе из мертвих, смертију смерт по прав, и сушчим во гробјех живот даровав!", почиње појање, уста се сама отварају и придружујем се, очарана својим пламеном, а опет пазећи да не изгубим корак са високим приликама отаца и браће који достојанствено узносе песму, заједно са сестрама. Неко осећање узвишености тренутка подиже се у грудима, али и љубави – па то су моји, моја браћа и сестре и оци, предводи нас Пастир Добри! О, Господе! Нека овако предвођени Тобом уђемо у Царство небеско као Мудре девојке у ложницу Младожењину! Каква символика: јасно издвојени, ходајући средином главне улице града, поворка хришћана са свећама у рукама, предвођена Богом, појањем слави победу Васкрслог Господа над смрћу! А свет на тротоарима стоји, неки загледани, а ипак се не примичу, други у колима седе чекајући да опет крену тамо куда су намерили, трећи са тераса, налакћени, посматрају равнодушно, док неколико средњошколаца прекида да се кикоће, фасцинирани призором…

Мање свећице су догореле до уласка у Храм Свете Петке, испред кога стојимо, прикупљајући се. „Помириши како је диван мирис воска, то је свећа из Јерусалима!“, шапуће ми познато лице; нагињем се да помиришем и застајем на пола пута јер почиње громогласни усклик јутрења пред затвореним дверима храма. Много пута понављамо „Христос воскресе...“, као деца која дозивају мајку пред вратима, јављајући јој да су она ту, да су стигла, знајући да их чека. И заиста, Она нас дочекује, Пресвета Мајчица наша Богородица, раширених руку са Христом у наручју. Препознајемо  је по радосном дочеку при уласку у храм и благим, кротким, умирујућим, брижним погледом са фреске. „Ангел вопијаше благодатњеј: чистаја Дјево радујсја! и паки реку: радујсја! твој син воскресе тридневен от гроба, и мертвија воздвигнувиј - људије веселитесја!” И заиста: „Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.”

У експлозији боја фресака које као да су од упаљених свећа још интензивније, од цвећа, шарено офарбаних јаја, одеће хришћана који су напунили цркву, од блиставих одежди свештеника, од свег тог појања и крстоликог опхода испред Олтара, стапам се као честица Једног, Недокучивог, знајући да у овој васкршњој радости Цркве учествује све створено, сав видљиви и невидљиви свет. Мора тако да буде, јер како би другачије - дошао је Васкрсли Господ наш да нас обрадује и дарује Собом док још пловимо реком времена, пре него што дође други пут, исто овако изненада и неочекивано као што је стигао Његов благословени огањ. Да ли ћемо га и тада дочекати спремни?

 

Благодарим сестри у Христу са чијом дозволом објављујем овај текст.