Српкиња (16)
Слика: Битва на Косовом поле 15 июня 1389 года
Док су му прилазили, приметили су крај њега непознат пар ту негде њихових година. Ненад и Милица су већ разговарали са њима, кад их отац Павле представи.
- Ово су наши нови парохијани, Бошко и Оливера, који нам стигоше са Космета.
Стојан и Анђелка се руковаше са њима.
- Имају и двоје мале деце – настави отац - а добили су на коришћење једну слободну кућу у селу, сигурно знате и коју: ону близу игралишта, недовршену, од човека који је већ годинама у иностранству и који, по свој прилици, не мисли да се врати, јер нема коме; он и супруга су бездетни. Али се сажалио на муке свог народа и, да не би кућа беспотребно закоровила, дао ју је Бошку и Оливери да је одржавају. Није искључио могућност ни да им кућу једног дана препише. Али има један проблем: пошто је кућа недовршена и захтева још много рада, она нема ни намештај! А Бошко и Оливера се још нису снашли, да би имали каква-таква примања, те им је потребна помоћ.
- Није нам због нас – прекиде га Оливера, обраћајући им се вапајем мајке. – Ми можемо спавати и на даскама, али деца су мала. Не бојимо се посла, обоје смо вредни и не тражимо милостињу. Радом бисмо се одужили. Ово је, како отац Павле рече, само док се не снађемо. Дао нам је власник и земљу, а ми смо навикли доле на сељачке послове.
Бошко је ћутао, док је Оливера говорила. Видело се да му је тешко због свега што их је снашло, али премда и не могавши да прича, он је главом потврђивао све што је жена говорила.
- Проблем решен! – рече Стојан безбрижно. – Сматрајте да имате кревете! Сутра, дао Бог, одмах након орања, отићи ћу до пилане по материјал и за дан-два би посао био готов.
- Биће потребан и душек – надовеза се Ненад. – Милица и ја ћемо погледати у граду, а ти нам, Стојане, спреми мере.
- Ја сам могла да средим постељину, али нисам понела шиваћу машину – рече Анђелка са жаљењем.
- Умеш да шијеш? – упита Стојан.
- Умем, дао Бог...
- Је л` треба нека посебна или...?
- Свеједно је која, само да ради.
- Онда је и то сређено! – објави он радосно. – Моја мајка има неку машину што скупља прашину. Верујем да ће ти је радо уступити.
Анђелка се силно обрадова.
- Милице – рече пријатељици – купићеш у граду платно и конац, даћу ти списак...
Оливери кренуше сузе због доброте која их је снашла, и заједно са Бошком заблагодари Богу, оцу Павлу и бираном друштву.
Затим, ради бољег упознавања и добросуседских односа, седоше сви за сто да се испричају. Послужена им је и кафа са колачима, тако да је разговор протекао у пријатељском тону. Узгред, пронашли су много тога заједничког што је могло свима да буде само од користи. И у то име су сложно наздравили.
Кад су стигли кући, Ненад, Милица и Анђелка су били још под дубоким утисцима због свега оног што су чули о Србима и неалбанском живљу на Космету, о демократији која људе претвара у робове, о логору смрти где живот човека не вреди пишљива боба. И није то био осећај као да се то тамо негде некоме дешава. Не! Та бол је била жива рана, коју је сваки Србин, и сваки добронамеран човек, могао да осети као своју, без обзира на којем крају планете живeo. Јер неправда, а отимање дела територије јесте неправда, као и бомбардовање, убијање, не може донети мир нити бољитак док се правда не зацари. То је проста чињеница и одустајање од правде није само издајство Србије и Космета, већ целокупног света и мира на планети. Ко год се одриче Космета, тај не познаје ни Право ни Правду; још мање штити и заговара мир.
„Нема мира безбожницима“, каже Свето писмо.
- Људи још не могу да схвате да је спас Србије у рађању деце и производњи хране – рече Ненад.
- Сви имају страх од сутра – додаде Милица. – И није да не могу да их разумем, јер та мантра о бољем сутра, која не силази са уста наших политичара, из дана у дан постаје све отужнија, а сутра све неизгледније. Али тај страх и долази од тога што верују политичарима, а не Богу. Човек снује, Бог одлучује. Сем тога, деца нису наша, већ Божја, и свако дете које шаље на земљу има своју мисију. Родитељ треба да воли своје дете, али Бог је Отац свима нама и дужни смо творити Његову а не своју вољу.
- Чула сам да је код Јевреја, након Холокауста, као чин највеће храбрости важило правило да рађају нову децу коју неће моћи заштитити – примети Анђелка. - Код њих жене добијају плату рађајући децу. То није само однос државе према рађању, већ и мушкарца према жени.
Овај њихов разговор наједном прекинуше деца, која улетеше међу њих, вичући:
- Иде чика Раде!
На помен братовљевог имена, Анђелка потрча према капији. И заиста, угледа брата у униформи како улази у двориште. У рукама је носио два кофера.
- Ево, сејо, донео сам што си спаковала – рече, дочекујући је у загрљај.
- Хвала ти, рођени! – рече Анђелка, љубећи га у образ. – Хајде, уђи!
- Не могу, свратих само да ти ово донесем, а морам одмах да се вратим. Имам посла на терену, неке вежбе треба да се одрже, али сам ту за викенд па ћемо се видети – објашњаваше Раде.
- Нисмо чули ни за какве вежбе – примети Ненад док се поздрављаше с њим. – Нека војна тајна?
Раде се насмеја.
- За новинаре очигледно. За народ не. Имамо вежбу са Русима.
- Опа! Не са НАТО - м? – дочека Милица задивљено.
- Ма где, бре, с њима! Ови наши што с њима вежбају уче како да гасе пожаре и спасавају туристе. Вичу: „Мир, мир“, а пуцају по целом свету. Ми знамо с ким се ортачимо.
- Добро је да овде још има оних који нешто знају – рече Ненад задовољно.
- Причаћемо други пут више, сад журим! Анђелка, имаш поздраве од мојих и од сваког по пољубац.
И изљубиши сестру три пута, поздрави друштво и оде.
Милица позва све на ручак, а Ненад понесе кофере горе. Анђелка, гледајући још неки трен за братом, напречац доби идеју о којој почe подробније да размишља.