Српкиња (15)
(Слика са интернета)
Јутро је задржало свежину ноћи. Али су се облаци разишли и све је указивало да ће дан бити леп.
Милици је такво време одговарало и она с ведрином покуца на Анђелкина врата.
Када је ушла, затекла је пријатељицу како замишљено стоји поред прозора.
- Јеси ли спремна или се још спремаш? – упита је.
- Још тренутак – одговори Анђелка сетно се осмехнувши.
- Је ли све у реду, драга? Синоћ нисам хтела ништа да питам, јер сам на твом лицу видела израз задовољства. Али сад сам збуњена, гледајући те... Ту сам, ако желиш да причамо...
Анђелка јој полако приђе.
- Види!
Милица погледа њене руке. На њима више није било ниједне ранице, тек једва приметни ожиљци.
- Хвала Богу! Значи, Стојанова медицина помаже! – примети задовољно, а све у ишчекивању да ће дознати више.
- Изгледа! Испрао је ране водицом и намазао их кремом. Нисам га ништа питала о томе.
– Зашто ниси? Сигурна сам да би ти рекао.
- Не сумњам у то – признаде Анђелка и након кратке станке додаде: - Требало ми је... да осетим његову веру.
Милици није било потребно цртање да би разумела о чему јој Анђелка прича. Зато је позва да седну на кревет и да јој се повери.
- Има још времена до почетка службе, не брини! Да чујем шта то мучи мог анђелка? Све ми се чини неки мушкаћ по имену Стојан?
Анђелка потврдно кимну главом.
- Осећам да је човек кога бих могла волети. Знам да звучи будаласто... детињасто, али... Никад ми друштво мушкарца није пријало као његово и, што га више упознајем - то налазим да се све чвршће за њега везујем. И не мислим само телесно, већ и духовно. Разговарати са њим је као да слушаш одјек својих мисли и жеља. Са њим у мислима лежем... Али се сваког јутра будим с Мирјаном! И то ми, Мили, смета... Спознаја да повређујем и њега и себе. И не знам шта да радим, јер све теже владам својим осећањима...
-Тако то изгледа на почетку – примети Милица нежно. – Мислим то... заљубљивање и неизвесност. Нарочито кад наиђеш на неког ко личи на твоју сродну душу. Прижељкивала сам дуго да се и ти заразиш, али не и да буде болно...
Анђелка се насмеја на њене речи.
- Можда то и не би било толико страшно да не осећам збуњеност. У неким тренуцима ми се учини да и њему годи моје друштво, али то траје прекратко. Сем тога, зар се икад ико заљубио у седам дана?!
Затим погледавши Милицу, додаде тугаљиво:
- Зашто је човек мог сна морао да личи на њега?
Милица слегну раменима, а потом упита шаљиво:
- А личи много?
- Много, Мили...
- Онда ти преостаје само једно: да се молиш да буде Божја воља...
Анђелкино лице поприми израз наде.
- Мислиш?
- Ја други лек не знам, мила...
И, устајући са кревета, она остави пријатељицу да се спреми.
Анђелку ово као да умири. И тек што Милица затвори врата са друге стране, она се врати причи од синоћ, где јој је Стојан поверио да је Православље његов начин живота, што ју је посебно обрадовало.
„Само онај човек који пред Богом клечи може стојати пред сваким.“, била је мисао која јој је дошла на ум док га је слушала, као и она Светог Владике Николаја: „Човек на молитви - то је јединствен призор, који велика васиона нити види, нити разуме, нити осећа. То виде, разумеју и осећају само невидљиве интелигенције, духови светлости, ангели, душе многих упокојених људи, и боље од свих, сам Господ Бог.“
Таквог је човека себи прижељкивала: он да јој буде глава, а она - његово ребро.
„Господе, молим Ти се, Свемилостиви и Сведобри! Смем ли се надати милости Твојој?“, помисли, додајући: „Али воља Твоја да буде не моја.“
Сишла је са мишљу да ће данас у храму срести Стојана. Али није сметнула с ума ни да је ова недеља од великог значаја за Саву.
Наиме, од данас ће почети да саслужује оцу Павлу. Због тога је јурио по кући, стално опомињујући сестре да пожуре како не би закаснио у Цркву. То је било тако слатко да су Ненад и Милица снимили догађај на камеру. Имаће са чиме да изађу пред њега кад буде порастао и, могуће, почео да врлуда у својим тражењима.
На Савину радост, у Цркву су стигли на време – по обичају. Отац Павле га радосно дочека и позва код себе.
Анђелка потражи погледом Стојана, али га нигде не примети. Помисли да можда касни. Литургија поче, али он се не појављиваше. Схвативши да се препушта расејаности, она се брзо сабра и, помоливши се за њега, настави да прати службу.
По завршетку, још једном осмотри људе око себе, али Стојану не беше ни трага. Најпосле пође с Милицом и друштвом у црквену салу. И тек тамо, на своју радост, спази га међу окупљенима. Он крену према њима.
- Где си, брате? – упита Ненад кад овај приђе.
- Ево ме! – одговори Стојан уз препознатљив осмех и, гледајући у Анђелку, настави: – Био сам у манастиру, а у повратку наиђох да видим како ми је пацијент.
Била је довољна само реч, његов поглед и све туге су у трену ишчезле из Анђелкиних мисли.
Милици, која је пажљиво мотрила лице своје пријатељице, та промена никако није могла да промакне. Зато, и пре него што ће Анђелка било шта рећи, изјави:
- Таман! Ти, докторе, припази на њу, док Ненад и ја попричамо са оцем Павлом.
И узевши Ненада под руку, њих двоје се брзо удаљише.
- И? – упита Стојан кад се усамише.
Анђелка подиже руке. Он их прими на своје и нежно пређе јагодицама преко њене коже.
- Нема ни ранице од трна – примети.
- Нема – рече Анђелка задовољно показујући прст.
- Хвала Богу! То су иначе лекови које ја користим код повреда на раду: манастирска вода са извора Свете Петке и мелем који праве монахиње.
- Идеш често у манастир? – упита Анђелка, полако спуштајући руке.
- Кад год могу. И кад имам потребу да се разговарам са духовником – признаде са шаљивом кривњом у гласу.
- Епитимија? – насмеја се Анђелка.
- Ммм, не баш епитимија. Више је то била недоумица... Да се предупреди штета.
- И да ли је разговор помогао?
- Рано је још рећи – одговори Стојан загледајући се у њене очи. – Неке ствари се не виде најбоље на први поглед; некад је потребно загледати се и са стране.
Анђелка осети неку посебну тежину у тим речима, али Стојан брзо настави, премда опуштенијим тоном:
- Нешто тако је рекао отац Авакум... Иначе, манастир није далеко. Ако желиш, могу те повести...
- Врло радо! – дочека она с одушевљењем.
- Јавићу ти на време кад будем ишао следећи пут.
Али не стигоше више да проговоре ни реч, јер их прекину отац Павле, позивајући их да им се придруже.
- Шта ли смо сад скривили? – прозбори Стојан и то тако да Анђелку подсети на Калимера и његово: „То је неправда и кад одрастем...!“, што је засмеја.
Али послушно се обоје одазваше оцу Павлу.