На самом почетку морамо разбити заблуду да је Св. Писмо тек тако, „с неба“ пало, и да је оно у оваквом облику било доступно и раним хришћанима. Историја Цркве Христове нам казује нешто сасвим друго.

Данашња четири Јеванђеља су написана од 30- те, до 60- те године после смрти и васкресења Христовог. У међувремену, Црква се ослањала на усмено предање - сведочанство очевидаца, као и на разасута предјеванђељска документа - писано предање. Већина цркви је имала само део онога што ће постати Нови Завет. Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру апостоли су, вођени Духом Светим, писали да би сачували и учврстили расуто писано и усмено предање.

Због тога што су очекивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на уму да ће ови Јеванђељски извештаји и апостолска писма својевремено бити сабрани у Нову Библију. Поред Јеванђеља из новозаветног канона, у првом и другом столећу су кружила и многа друга, као и велики број списа, претендујући на ауторитет „апостолских списа“. Набројаћемо само неке од њих: Јеванђеље по Јеврејима, Јеванђеље по Петру, Јеванђеље по Египћанима, итд. .

Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа (Лк. 1.1-3) - Када је Лука писао, Матејино и Марково Јеванђеље су била једина два написана канонска Јеванђеља. Осим тога, апостолског порекла сматране су: Посланице Климента Римског, Посланица Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протојеванђеље Јаковљево, Дела Јованова, Дела Павлова, Јермин Пастир, Откривење Петрово, итд.

У првих неколико векова многе Цркве су користиле различита Јеванђеља. На пример: већина малоазијских хришћана је радије користила Јеванђеље по Јовану - од остала три; и ослањајући се на опис Христовог Страдања - које се налази у њему, они су славили Васкрс на другачији начин од оних у Риму.

Прва четири века хришћанске историје су исписана дуготрајном и тешком борбом Цркве за коначно установљење Новозаветних списа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на саборе, и на њима суочила са многим питањима међу којима је било и питање канона Писма. Тек је трећи Картагински сабор (око 397- ме год.) дао целовит списак канонских књига Старог и Новог Завета, установивши шта је очигледна Истина и пракса Цркви Божијих. Сви они списи који нису били у сагласности са усменим предањем и праксом помесних Цркви одбачени су као неаутентични. Тако је коначно оформљено Св. Писмо Новога Завета које се састоји од 27- ам књига.

Ипак, и даље је остала несугласица око два „проблематична“ списа. Западна (Римска) Црква је из свог канона искључивала Посланицу Јеврејима, а Источна Црква Откривење Јованово (које се код ње ни данас Литургијски не користи). Изгледа да је најзад, унутрашњим договором Истока и Запада, тај проблем решен - једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу оног другог.

Данас је за многе тешко замисливо да је Црква око четири века опстајала и напредовала без комплетног Новог Завета. На основу овога ми можемо закључити да је свеукупност живота Цркве нешто много више од саме писане Речи. Јер уосталом, Црква је та која је коначно одредила које књиге сачињавају Писмо. Она га је произвела, одбранила и сачувала до данашњих дана.

У древним временима није било органског раздвајања Цркве и Библије, што је данас модерна појава. Тело без Речи је Тело без поруке, али Реч без Тела је неутемељена. Како ап. Павле пише, Тело је „... Црква Бога живога, стуб и тврђава Истине“ (1Тим. 3.15).

Црква је Живо Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Св. Писмо стуб и тврђава Истине. Црква је стуб и извор Истине јер је Св. Писмо Новога Завета настало на основу Њеног живота у Богу. Укратко, Она га је написала и сачувала!

Сама Библија је довољна за спасење у смислу да садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут. Међутим, погрешно је Библију сматрати самодовољном и самотумачивом, јер она сама по себи не може дати одговор ни на једно питање. Подразумева се да се Библија мора чувати и разумети преко Божијег Просвећења Светим Духом у оквиру живота Цркве. Господ нас није оставио само са књигом која треба да нас води. Оставио нас је са Црквом Својом у којој нас Дух Свети поучава, и Његово учење допуњава Св. Писмо. Јер се сада, каже ап. Павле, само кроз Цркву обзнањује поглаварствима и властима на небу многоразличита премудрост Божија (Еф. 3.10) - а не преко Библије. Ван Цркве Библија губи значење Свете књиге, јер је обесвећују они који се њом служе ван Цркве својим самовољним тумачењем (Мк. 4.11-12).

Из свега досад наведеног недвосмислено се може закључити да се Господ Исус Христос потпуно поистовећује са Својом Црквом, а не са Библијом. Сама Библија је књига Цркве, и без Цркве се не може разумети. И ко тражи Христа Спаситеља ван Његове Цркве, тај неће никада видети Лице његово, осим у онај Дан Суда.

Ко хоће да буде ученик Христов, и да иде за Њим, тај треба да се одрекне себе, и да узме Крст свој а не Библију (Мт. 16.24). Јер је Крст Христов, а не Библија, знак Сина Божијег који се показао јавно (на Голготи), и који ће се опет показати на Небу - као Знак Сина Божијег, када буде дошао у свој слави својој са светим анђелима својим (Мт. 24.30). А ми смо, као хришћани позвани и упућени да слушамо само Христа Спаситеља, и Његове праве законите апостоле, што значи Цркву, а не Библију или „тамо неког“ (Мт. 18.15-18).

Господ Исус Христос није писао Библију, нити је своје Јеванђеље оставио као књигу. Зато се с правом може рећи да је Христос Своје Јеванђеље написао Духом Светим у срцима својих апостола (2Кор.3.2-3); тако да су апостоли - Црква, као Тело Христово - постали живо Јеванђеље, Која је касније из Себе такође изнедрила и Јеванђеље као књигу, којом се ипак не исцрпљује сва тајна Цркве Божије - него само једним мањим делом (Јн. 20.20-31 ; 21.25). Јер благодат крштења и све друге св. тајне у Цркви, а особито св. Евхаристија - јесу живи благодатни дарови, а не само „описи“ у словима књиге, која има папирнато тело подложно кварењу и не може се јести (Лк. 22.30).

Усмено Свето Предање, које је Православна Црква очувала у чистоти све до данас, изражава живот Духа Светога у Цркви и на ваљан начин нас оспособљава да у потпуности, и како треба, схватимо Библију. Оно је несумњиво старије од Св. Писма, јер да није било њега, не бисмо ни дан данас имали Св. Писмо. Без Св. Предања до данашњих дана би трајала борба Цркве за установљење аутентичности Новозаветних књига. Конкретно, Свето Писмо Новога Завета никада не би ни заживело.

Ипак, Богу хвала, то Св. Предање је, у оквирима Цркве, изнедрило Св. Писмо које ми данас тако радо читамо. То је непобитна чињеница коју секташи узалуд покушавају да негирају додајући Светом Предању епитет „људске измишљотине“.

За нас православне Св. Предање је највеће духовно благо које су Цркви усмено подарили сам Господ и највећи духовни оци хришћанства - почев од св. апостола, па надаље преко светих отаца и учитеља Цркве.

Оно је неодвојиво од Св. Писма, и као и Св. Писмо, и оно је извор вере и мерило истинитости верског учења. Колико је оно по природи ствари неодвојиво од живота Цркве сведочи и чињеница да и саме секте имају неку врсту свога предања. Њихов живот, њихова верска пракса која се преноси са генерације на генерацију, одлуке њихових конференција и конгреса које важе за целу њихову заједницу и које се чувају записане од савременика или истакнутих њихових вођа и „пророка“, шта је друго него њихово предање. Разлика између тог њиховог предања и правог Св. Предања је у томе што је њихово предање новијег датума, и потиче од људи који су основали њихове верске заједнице, а Св. Предање потиче од Христа и апостола.

Запазимо сада нешто - Св. Писмо нигде, али словима нигде, не тврди да је оно једини извор вере. Али зато говори нешто друго; ап. Павле јасно поручује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било Посланицом“ (2Сол. 2.15 ; 2Кор. 10.11); Дакле, Библија поручује, и Св. Писмо и Св. Предање - а секташи кажу само Св. Писмо.

Схватимо ово - исти Бог који говори преко Своје писане Речи (Библије), говорио је и преко апостола Христових када су они поучавали и проповедали лично. У прво време они су само усмено и проповедали Јеванђеље што се и види из Дела апостолских: (8.40 ; 11.26 ; 14.6-7 ; 18.11 ; 19.8-10 ; 20.20,31 ; 28.30-31). То њихово усмено проповедање није записано у Св. Писму, већ је сачувано као Св. Предање. Где је нпр. Посланица из Лаодикије? (Кол. 4.16). По секташима изгледа да она није ни битна!

Секташи се врло често крију иза реченице: „да су апостоли сматрали за потребно да предање запишу, они би га записали“! Ово је заиста духовито, али није библијски! Библија не каже да апостоли нису хтели да запишу све што су чули и видели о Христу и од Христа, него су много тога оставили незаписано просто стога што није било могуће све записати. То изричито сведочи ап. Јован (Јн. 21.25 ; 20.30-31). Значи, Св. Писмо изричито тврди да све што је учио и радио Господ Исус Христос, и апостоли, није ни приближно садржано у Библији! (2Јн. 12 ; 3Јн. 13-14 ; 1Кор. 15.1-2 ; 2Кор. 13.10). Речено је, на пример, да се Христос ученицима јављао више пута у току 40 дана - од свога васкрсења до вазнесења, и да им је говорио о Царству Божијем (Д. ап. 1.3). А нигде није записано шта им је то говорио. Можда би по секташкој логици и то требало одбацити, или бар окарактерисати као „сумњиво“?

Даље, секташи се веома често користе једним цитатом из Откривења (Отк. 22.18-19), који, по њиховој тврдњи, поручује да велика казна чека свакога ко од Св. Писма нешто одузме или дода. Значи, додавати некакво Св. Предање уз Св. Писмо велики је грех ! - кажу они.

Међутим, ако неко пажљивије прочита ове цитате, схватиће да овде ап. Јован уопште не говори о Св. Предању, нити о целом Св. Писму, него само о тој књизи (Откривењу). Кад би се те његове речи односиле на цело Св. Писмо и Св. Предање, онда би сам ап. Јован био први човек који се о ту претњу огрешио. Јер, после књиге Откривења он је написао четврто Јеванђеље које је ушло у збирку књига Св. Писма (канон) чак и пре Откривења.

У Новом Завету стоји заповест (2Тим. 2.2 ; Флпљ. 4.9 ; 1Тим. 6.20 ; 1Сол. 4.1-2), и похвала (1Кор. 11.2) за држање и чување Св. Предања - али стоји и опомена: „Да вас ко не зароби... људским предањем“ (Кол. 2.8). А управо се то догодило секташким верницима јер су наследили и држе предање својих оснивача.

Констатујмо коначно - ако је секташима заиста стало до тога да верују „само Писму“, онда их то исто Св. Писмо разрешава да верују „само Њему“. Јер Св. Писмо тако нешто нигде не каже, него их напротив обавезује да исто тако усвоје и Предање (не било које предање, него Свето, Христово, апостолско Предање), и чак да га предају људима који ће бити кадри да га чувају и предају новим генерацијама! (2Тим. 2.2)

Дакле, ко не поштује целокупно Господње и апостолско учење (како усмено, тако и Посланицама), не поштује ни заповести Господа Исуса Христа (Мт. 28.19-20 ; Лк. 10.16). Такви не могу бити Црква Христова и Апостолска већ само секта.

Не заваравајмо се, браћо - живот и рад Цркве Божије није се зауставио после првог столећа и поново отпочео у 16- том веку (с протестантизмом), или још горе у 19 -том и 20 -том веку (с наглом појавом секти).

На крају порука свима онима који недовољно познају историју хришћанства и вековну борбу Цркве Христове са секташима (јеретицима) свих времена и места - себе ради истражите шта се десило са народом Божијим после 28- ог поглавља књиге Дела апостола.

 

Из књиге Зорана Јовановића "Црква и секте"