Мошти Светог Јована Шангајског и Санфранцишког (слика са Светосавља)

 

Тој истој другарици могу да се захвалим и за следећу причу, која се простире чак до Сан Франциска. Наиме, она ме је позвала да идемо у Острог.

Прихватила сам, премда нисам имала ни динара у џепу, а и претходно сам већ посетила манастир, те нисам имала никакве потребе да тамо одлазим поново. Но, на њено мољење, пристадох.

Дошавши у цркву Светог Саве, ову малу, упалим свећу, молећи се: „Боже, помози ми да на најбољи могући начин стигнем до Светог Василија!“

Излазећи, у порти цркве угледах таблу са обавештењем: Посета Острогу и обилазак још четири манастира  – 150 динара; баш онолико колико сам ја имала у џепу. На радост моје другарице, којој потврдих да идем, одох да уплатим.

Међутим, како непомјаник никад не спава, она доби вест да јој је тетка, која је била у старачком дому, на самрти. И ту јој рекох: „Не дај се преварити! Није она на самрти; у петак, кад будемо кренуле, она ће васкрснути! То само непомјаник хоће да те превари! Уплати и иди, и видећеш – све ће бити у реду.“ „Не! Не! Не могу, она ће да умре.“ „Добро, како ти воља“, рекох јој.

А ја - шта ћу? Платила сам, морала сам да идем. У петак седох у аутобус. Тетка је, наравно, васкрсла, и моја је другарица дошла са торбом да види има ли места. Међутим, места није било, и на Острог сам отишла сама.

Седећи у аутобусу, овако размишљах: „Боже, зашто ја сад идем у Острог? Која је сврха овог мог одласка? Мора да има нешто.“

У том тренутку приметих једног момка са наочарима. Седео је поред мене, а ја, нимало одушевљена друштвом, помислих: „Јаој, само ми треба овај ћоравко да ме малтретира у животу!“. Али ту приметих да на крилу држи гомилу слика, и то са Свете Горе.

„Дај ми, молим те, да их погледам!“, рекох, обраћајући му се. „То је једно од два места где никад нећу отићи.“ „Добро, разумем то за Свету Гору“, одговори он, додајући ми слике, „ а које је то друго место?“

„Сан Франциско.“

„Зашто Сан Франциско?“

„Шта да ти причам, ти сигурно не знаш ко је то...“, снебивах се да му одговорим.

„Реци слободно, можда знам“, инсистирао је младић да чује.

„Ето, волела бих да одем до моштију Светог Јована Шангајског“, најзад се поверих.

Ту ме је питао шта знам о светитељу, и ја му препричах прочитану књигу о његовом житију.

„Био сам на његовој канонизацији“, рече он мени. „Ево ти уље; носим га са собом већ неколико дана и размишљам коме да га поклоним.“

Погледам оно уље и кажем: „Види, молим те! Кад неће Мухамед брегу, онда брег дође Мухамеду.“

Затим се окренем према момку, мислећи у себи: „Боже, какав диван момак! Какав леп момак!“ У трену ми се промени слика о човеку.

Три дана сам провела са њим у друштву, а после настависмо да излазимо.

Једног дана ми рече: „Путујем за Грчку, па ако би хтела да ми узмеш папире за визу из америчке амбасаде...“ Рекох: „Добро.“

Он оде, ја преузех папире, а по његовом повратку одосмо ми у посластичарницу где ме упита да ли сам урадила што ме је замолио.

Ту ја извадих папире, дајући му их, на шта он рече: „Не, то је за тебе!“

„Шта ће мени папири?“, упитах, чудећи се.

„Ја живим у Америци, па сам мислио, ето, забављамо се, па да пођеш са мном. Ако се ускладимо и сложимо, можемо и да се узмемо.“

Одговорих му потврдно, с тим што морам напоменути следеће: неколико дана пре тога размишљала сам, Богу се обраћајући: „Што ме не пустиш, молим Ти се, негде на крај света, само да изађем из ове фирме и свега овога?!... На крај света ћу да одем.“

И тако, добих могућност да одем на крај света.

 

Претходна - Почетак - Следећа

Читајте и на сајту