Јк. 5; 19-20
Икона Преподобног Андреја Рубљова "Света Тројица"
налази се у Третјаковској галерији у Москви
По доласку у Америку, испостави се да момак ипак није онакав верник какав се приказивао, али није био ни лош човек (нисам имала са њим неких лоших искустава). Свеједно, оставих га, јер сам се запослила, а и пронађох смештај преко Цркве.
И шта се десило? Први слободан дан искористих да одем у Сан Франциско, из Њујорка.
Провела сам три дана крај моштију Светог Јована Санфранцишког, молећи се.
Након тога се вратих кући, а сестра, код које сам становала, дочека ме речима: „Нашла сам ти посао. Радићеш као сестра која помаже старим и онемоћалим особама, код моје пријатељице која има канцер – трећи по реду. Први је био рак дојке, па су јој дојку одсекли, затим рак материце, коју су извадили, и сад овај трећи, који је метастазирао на костима. Нема јој више од месец-два живота, толико су јој прогнозирали. Ако хоћеш... посао није тежак.“ Мени је новац био потребан и пристала сам.
На посао сам ишла на ролерима, да бих избегла плаћање подземне железнице. Возећи се, пролазила сам поред места где се налазила Грчка црква, која је спреда имала мозаик Христа на престолу. Сваки пут бих се уставила са друге стране улице и, помоливши се кратко пред тим мозаиком, отишла бих на посао.
Једнога дана, молећи се, помислих овако: „Боже, што Ти мени не помогнеш да крстим ову сестру пре него што умре? Грехота је да умре,“ била је пореклом Немица, протестант, али је већ седамнаест година у трансценденталној медитацији, где су јој и пријатељи, „душа ће јој сигурно у пакао. Ако ми помогнеш да је крстим, то би било дивно за њу – да ипак оде крштена са овог света.“
Кад стигох њеној кући, ја јој то испричах.
„Знаш, размислићу о томе...“, каже она мени на то, да би већ сутрадан наставила с причом: „Ево овако: ја имам једну слику, коју носим од своје деветнаесте године“, а тада је имала педесет девет. „Ако будеш знала да ми кажеш ко је на тој слици – ја ћу се крстити.“
„Јаох“, помислих, „пред какве ме то ребусе, Господе, стављаш? Откуд ја знам шта је на слици! Али, хајде да пробамо!“
И донесем јој кутију. Она извади слику, а ја само што се не онесвестих!
Јер сликам иконе, и знам све што је потребно из житија о светитељима, а на слици је била изображена Света Тројица од Андреја Рубљова.
Значи Бог! Православни хришћански Бог!
И кажем ја њој: „Знаш, Неоми, по свему судећи, требало је да ти будеш православна хришћанка, јер то је наш Бог – Света Тројица од Андреја Рубљова.“
И испричам јој све о тој икони, а она ће мени:„Како да ја знам да је то све истина и да нећеш само да ме превариш да се крстим?“
Питање на месту. Ја станем и помислим: „Е, Боже, хајде сад помози! Шта сад?“
Седећи преко пута полице са књигама, на моју радост угледах једну с насловом „Светско хришћанство“. Ако је у тој књизи нема, мислим се, а где ће је бити?
Устанем, узмем књигу и, како је отворих – наиђох право на страницу о Светој Тројици! Икона је преко целе стране и на енглеском језику подаци о њој.
„Изволи,Неоми“, рекох, показујући јој.
Она није могла да поверује својим очима. Зурила је у ту слику, говорећи: „Пет година имам ту књигу, и безброј пута сам је листала и ишчитавала. Није ми јасно како то нисам видела...“
„Знаш, Господ некад затвори очи, а некад отвори. Теби је очигледно затворио, да би их сада отворио. И сад мораш да испуниш оно што си обећала.“
„У реду. Шта ми је потребно за крштење?“
„Потребна сам ти ја.“
„Како то мислиш?“
„Потребна ти је кума. Ја ћу да обавим све што је потребно, да припремим, и да те крстим. Бићу ти кума и завршена прича.“
Како је она била у кревету, немоћна да устаје, мршава као сенка и близу смрти, набавила сам колица и на њима је одвезла до најближе јој цркве, где нас је већ чекала једна Гркиња; њу сам упознала у Асторији, у грчкој цркви, где је чула разговор између мене и моје другарице о крштењу.
Желећи да му присуствује, она је питала где ће се обавити. Пружих јој обавештење, премда сумњајући да ће се појавити, јер је жена инвалид на штакама. Али Бог даде те дође!
Све је прошло у најбољем реду, а мени, као куми, дође на ум да јој, уместо њеног имена Неоми, дам име Рут. По изласку из цркве, Гркиња је питала да ли може да нас части, на овај лепи догађај, доручком.
Неоми (крштено Рут) је била дирнута и одушевљена, јер потпуно непозната особа њу части доручком - што је иначе један леп улазак у Православље.
Рекох јој: „Па ми, православни, јесмо такви!“ На поклон је добила икону Мајке Божије, коју сам ја ставила поред њених гуруа (имала је читаву колекцију). Они су били толико мрачни и ружни, а ја нисам знала како да их склоним одатле, јер она није дала да се помере.
Али, шта се десило? Стављајући икону Мајке Божије ту где јој није приличило друштво, али јесте место, одлучила сам да порадим више на томе. И Господ ме је поучио.