Манастир Нимник, слика преузета са сајта Далекодопосла

 

Казивања о чудима Божјим у свом животу сестра Људмила отпочиње, нимало случајно, причом о одласку у манастир Нимник, који се налази у атару села Маријани, између Пожаревца и Великог Градишта, удаљен два километра од села Курјаче.

Првобитну цркву подигао је Богосав, војвода кнеза Лазара. За време турске владавине манастир је био паљен и пљачкан, а у Карађорђево време Турци су га срушили до темеља. Обновио га је кнез Милош, 1825. године.

Приликом обнове, у црквене зидове уграђиван је и материјал са оближњег Виминацијума.

Манастирска црква посвећена је преносу моштију Светог Николаја Мирликијског (9/22. мај).

„За име овог манастира везано је предање о девојчици-мученици.

Причају људи да је у турско доба једна девојчица (чије је име заборављено у тами векова, а коју је народ касније прозвао Николина) чувала овце на ливади изнад села. Однекуд су наишли Турци, намерни да опљачкају манастир. Питали су девојчицу где се манастир налази. Дете је на влашком одговорило: "Нушћју њимик" (не знам ништа).

Манастир је већ био похаран и сравњен са земљом.

Обесни Турци су девојчицу убили и бесно потерали коње ка оближњем утврђеном граду Раму. Мрак је пао, девојчица се није враћала са стадом, и мештани су кренули да је траже. Приметили су ватру на рубу шуме. Мислили су да се запалило велико дрво.

Када су пришли ближе, видели су да то не гори ватра, већ је дрво обасјано чудесном светлошћу. Та светлост се спуштала до главе девојчице-мученице, творећи ореол. Тело девојчице, мученички пострадале, ставили су на кола, и волове потерали полако ка селу.

На месту где се некада налазила црква, волови су стали и нису могли да крену даље. За сељане је то био знак да ту треба да сахране девојчицу и подигну малу капелу. Ускоро су на гробу мале мученице почела да се догађају чудесна исцељења. Обновљени манастир, који се некада звао Маријански, прозван је Нимник, по одговору који је девојчицу коштао живота.“ (Светосавско звонце)

Занимљиво име (Нимник) тражи - ево, већ на почетку овог казивања - да усмеримо пажњу на стихове Светог писма: „Ја сам луђи од сваког, и разума човечијег нема у мене. Нити сам учио мудрост, нити знам свете ствари. Ко је изашао на небо и опет сишао? Ко је скупио ветар у прегршти своје? Ко је свезао воде у плашт свој? Ко је утврдио све крајеве земљи? Како Му је име? И како је име Сину Његовом? Знаш ли? Све су речи Божије чисте; Он је штит онима који се уздају у Њ. (Приче Соломонове 30;2-5)

Јер све што ће овде бити изложено, једног је разлога ради: „Тајну цареву је добро чувати, о делима Божјим је добро причати.“ (Товит 12,7)

„Са једном другарицом сам се спремала да посетим манастир Нимник“, овако започиње сестра Људмила своја казивања. „Договориле смо се да се нађемо на аутобуској станици. Стигавши, она је рекла да не може да иде у манастир, а ја сам пошла због ње, јер ме је она молила да идемо.

Иначе, месец дана пре тога подвргла сам се операцији; нисам баш била у некој форми – имала сам и температуру. Међутим, код мене постоји правило да, када кажем да идем у манастир, нема силе која ће ме зауставити. Ако сам кренула, ја ћу и да одем, јер сматрам да непомјаник увек ради на томе да те спречи било којим начином: да ли температуром, невременом, одустајањем неке другарице или друга... није важно.

И ја сам јој одговорила: „У реду, ти не мораш да идеш. Ја идем!“ На то ће она: „Нећеш ваљда по оваквом времену?“ „Хоћу!“

Било је кишовито, ружно, ја оперисана, носим ранац на леђима (и неке поклоне манастиру), који није био нимало лак. И поред тога, стижем до тог места где треба да изађем и одатле наставим другим путем ка манастиру. Ту се невреме појачава: киша све јаче пљушти, ветар неумољиво шиба а сем мене, нигде живе душе!

Хладно, нема ни табле, не знам на коју страну да кренем. Тада угледам једну кафаницу. Из ње изађе човек, те му приђем да се распитам.

„До Нимника имате шест километара“, каже он, „а аутобуси не иду, јер је субота.“ „Шта сад да радим?“, мислим се. „Где да се окренем?“

И, сазнавши од овог човека за правац, ја се овако обратих Господу: „Господе, чуо си овог човека. Ако мислиш да ја могу да ходам оваква каква сам: са температуром, оперисана и натоварена, шест километара, Ти ме пусти! Ако мислиш да не могу, а Ти ми пошаљи помоћ!“ И ја сам једноставно кренула. То је била пољана, брисан простор – нигде никога.

Нисам направила ни десет корака, кад угледах црвена кола, која су се однекуд створила; стају поред мене, и човек отвара врата, питајући: „Сестро, на коју страну идеш?“ „Идем до манастира Нимника.“ „Уђи, ја идем до села Курјаче, то је два километра од Нимника.“

Погледам, а унутра хлебови, које носи за једну кафану. Само једно место је слободно! Да је моја другарица кренула са мном, ја не бих могла да идем; морала бих да пешачим. Захвалих Богу и седох са човеком.

Кад смо стигли до Курјаче – сунце сија! Престаде киша, престаде ветар, те ја пређох она два километра певајући и успут разговарајући са пастирима, овима-онима који су чували стоку.

У Нимнику ме мати лепо прими. Преноћих код Свете Николине, а ујутру мати каже: „Идемо, освештава се једна црква. Доћи ће и владика. Имам једно место празно, хајде с нама, па ћу те одвести до Пожаревца на аутобус.“

Да је кренула моја другарица, опет не бих могла ићи, јер је било само једно место.

Тако сам ја отишла на ту прославу, а потом ме мати, покојна Јефросимија, одвезла на аутобус, и ја стигох кући.

То сам испричала неким својим другарицама, а после годину дана десила се једна интересантна ствар.

Кад сам сусрела једну од пријатељица, она ми овако рече: „Знаш, Људмила, ону твоју причу...?“ „Да, да, сећам се. Шта је било?“ „Е, видиш, ја сам кренула у Сланце, носећи огромну торбу, пуну књига, које сам хтела поклонити манастиру да их продају (то је била књига о крштењу деце, коју је она написала), а ја под температуром. Дошла сам до места где ме је аутобус истоварио, даље ни корак нисам могла да направим. И ту се сетих твоје приче, те рекох овако: „Господе, молим Те, помози ми као што си Људмили помогао, њеним молитвама!“

У том тренутку стаде џип. Човек отвори кола и упита: „Да не идете можда у Сланце? Уђите!“

И ја утоварим ствари те, стигавши у манастир, рекох: „Боже, хвала ти! Ово стварно делује!“

Све то испричах и својој сестри. А на путу за манастир Копорин, тачније - у месту од кога је до Копорина било четири километра, моја сестра препричавала је ово својој другарици, која је била у друштву са нама.

У том она предложи: „Хајде и ми да се помолимо! Можда ће се поновити!“

Тог тренутка стадоше кола. Жена отвори врата и упита: „Да не идете можда до Копорина?“

И повезе нас све до манастира.

Тада сам рекла сестри: „Слушај! Немој више никад да кажеш Људмилиним молитвама, већ се сама помоли Богу – својом вером. Није моја вера јача од твоје, него је само делотворнија.“

 

Почетна - Следећа

Читајте и на сајту