Најзнаменитије поклоничко путовање, описано у књизи „Путовање игумана Данила“, датирано је 1107. године: „Ја, недостојни игуман Данил, најгори од свих монаха, обузет многим гресима, недостојан у сваком погледу, успео сам да видим Свети град Јерусалим и Земљу Обећану.“

Краљ Јерусалима, Бодуен Први, или, како су га Руси звали, Балдвин, дозволио је Данилу да постави свећњак на гроб Господњи, као уздарје од читаве земље руске. Сведочио је игуман о чуду Небескога Огња. Сваке године, од првих векова хришћанске ере, силази он пред Пасху у храм Васкресења Господњег.

И сваке године поклоник, једном у години, може да дочара слику сличну оној коју описује Данил: „Двери гробне све три су запечаћене печатом царским... Римокатолици у великом олтару почеше да се моле на свој начин. И, како су почели читати шесту паримију... њихов епископ приђе дверима гробним и ништа не виде. Тада сви људи завапише у сузама: „Кирие елеисон!“ - што значи „Господи помилуј!“ И тада мину десети час... изненада се јави невелика хрпа облака са истока и застаде над непокривеним врхом цркве, поче киша над гробом... Тада изненадно засја Свети Сјај у светом гробу и са гроба се појави јарко блистање.

Дошао је епископ са четири ђакона, отворио двери гробне... ушао у гроб, запалио прву краљевску свећу од Сјаја Светога... Од те свеће ми запалисмо наше свеће. Свети Сјај није прост као земаљски огањ, већ диван, светли друкчије, његов пламен је црвен.“

Ко је био игуман Данил?

У билини о победама руским над половцима под Лубном, каже се, да се, уз рањеног богатира, на бојном пољу налази његов отац, поклоник из Јерусалима Данило. Битка се догодила у августу 1107. године. То време се слаже са повратком игумана Данила. (Напомена: Отаџбином игумана Данила сматра се Черниковштина. У свом путовању, он упоређује вијугаву реку Јордан са черниговском Сновјом. И његов син у билини помиње као бојно поље, не кијевске храмове, већ черниговску цркву.)

Друга билина описује нешто ранију епизоду. Шездесетогодишњи богатир Данило се обраћа кнезу: „Дозволи ми да скинем `аљине богатирске и да оденем ризу поклоника“ и оставља уместо себе сина да „појача одбрану Кијева“.

„Путовање“ сведочи: пре одеће путујућег песника, (коју одева богатир када одлучи да се смири богоугодним делима), носио је, не ризу, већ ратну опрему са шлемом. У својих шездесет година, он и даље „брзо“ скаче по стенама, мери дубину горњег тока, реке ронећи до шест метара, и даљину одређује војничком мером – летом стреле доброг стрелца.

Данило је својеручно премерио све светиње у Јерусалиму и те размере показују нам игумана као плећатог човека са дугачким рукама. Распон његових руку, преведено на савремену меру, износи два метра...

... Данил је посведочио за Русе: Небески Огањ силази на гроб Господњи само после молитве православног патријарха, потврђујући истинитост само наше вере.

 

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

 

Уз овај одломак, (а да се то већ вековима понавља искључиво код Православних,) погледати и ономад постављени текст о Чуду Небеског Огња, уз видео овогодишњег његовог силазка у Гробу Господњем, у Јерусалиму.

 

 


 

 

Поред овог, препоручујем и следеће видео-прилоге о чудима Божјим вере Православне, пројављених у току овог Васкршњег поста.

 

 

 

 

Христос Воскресе!

Воистину воскресе!