Прича иде овако:

- Клањам се, Екселенцијо!

- Моја је титула виша – упозори га Тесла.

- Височанство? – промуца портир.

- Још виша – каже Тесла.

- Величанство? – једва изговори портир.

- Још виша – каже хладнокрвно Тесла.

Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао.

- Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.

 

Јустин Ћелијски 

 

 

 

Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пред собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор .

- Јеси ли ти калуђер? - упита официр упирући прстом у Аву.

- Калуђер! - потврди Ава.

- А јеси ли Србин? - пита даље официр.

- Србин по свим обележјима! - одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.

- Па… и ја сам Србин - шапатом рече официр.

- Ма немојте, молим вас - као изненади се ава. - А по чему сте Србин?

- Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.

Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:

- Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!

Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.

 

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ