Беседа о неутралнима
Од свих дирљивих сусрета на мене је најснажније деловало оно што сам видела на путу за Шилово, кад су ме карабињери провели кроз спаљено, опустело српско село, до издвојене куће на узвишици, упозоривши ме да за ово што ћу видети треба имати вучје срце. На врх брда, зарасла у високу траву, стајала је кућа чији су зидови били изрешетани рафалима калашњикова. У тој кући је живела породица која после јунског дивљања помахниталих Албанаца није хтела са осталима да напусти село. Иако су знали шта их чека. Они су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила – што се често среће код људи по косовским енклавама. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…10. јуна је стигла смрт. Нема сведока о начину на који су убијени, нема тела која су уништена, а највероватније претходно масакрирана… Док смо стајали пред разрушеном и темељно опљачканом кућом око нас је бујало пролеће. Сви смо плакали напуштајући ово место, на којем је европска цивилизација оставила неизбрисив траг.
Марија Лина Века, аутор књиге „Вучје срце“, у којој објављује свету истину о страдању Срба на Космету
Видовданска беседа о неутралнима
Ево нам опет Видовдана. Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста.
Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те.“ Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.
Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба. Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.
Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде и неправде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.
Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.
Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин.
Свети Владика Николај, 1948. година (одломци)