И би промоција!
Вреди ли писати за децу? Дајем вам слику па сами просудите: ако вас на вратима дочека Мали принц са букетом цвећа, ако вам Мала принцеза својим читањем дирне у срце и ваше имагинарне ликове оживи на дирљив начин а у публици имате девојчицу којој је жеља да буде песникиња, реците ви мени, драги причољупци, да ли, заиста вреди? Никада нисам сумњала, а јуче, по ко зна који пут од како пишем, добих потврду да – вреди! У то су ме уверили и мој сада званични Клуб „Сцена Црњански“, који је био и организатор промоције, као и дивни учесници који су са невиђеном љубављу помогли у представљању сликовнице и збирке, затим предивна публика, што присутна физички, што она која нас је мислено пратила сваку стопу, породица, родбина, пријатељи...
Било је то вече бајке и чуда у правом смислу речи, дао Бог. Анка, жена коју је неко с правом назвао добром вилом, својим је невидљивим штапићем с лакоћом постављала ствари на своје место. Ниједна друга реч у опису њеном не би боље пристајала од – феноменална! Мирослав, човек изванредног држања и отмености, оне која краси истинске прегаоце у уметности, а која се, самим тим, преноси и на живот, дочекао ме је таквим речима добродошлице да не можете а да се не осетите почаствовано што сте члан једне тако велике, културно-историјске институције, каква је Клуб „Сцена Црњански“. Импресивно! А шта да вам кажем о Малој принцези? Па још имена које причалица необично воли, а лепоте истинске принцезе, као и гласа као каквог жубора бистрог планинског поточића. Сара је била украс промоције! Ето! Дивна Уница! Само један поглед је довољан на њу и знате да вам је особа освојила срце. Љупкост која плени и дечија искреност коју највише ценим код људи. Љиљана, жена која је, поред задужења за слике, имала и то послушање да нам се представи читањем. А то је било уживање! Замислите неког ко вам пред вече чита приче за лаку ноћ са таквом милином, да нестрпљиво ишчекујете крај, али вас сан превари, па се с јутром будите у знању да се причање наставља. Е тако Љиља чита! Виолета! Моја радост, са којом се, најзад, упознах. Како пронаћи речи за неког коме речи служе? Али служе на добро и само на добро, чак и кад праве резове тамо где су потребни: да болесно не зарази здраво, а здраво да олиста, процвета и плод донесе. А зар то није у опису оних који треба да нас уче? Као и оних који нас лече? Али и свих других, па и оних који пишу. Све то је била сама суштина њене беседе, верујем, блиске свима окупљеним.
Шта рећи о блогерима који су дошли да увеличају ово вече? Домаћица! Каква год да је на блогу, таква је и у стварности. Ако пажљиво читате и пратите блогове, можете сасвим поуздано наслутити како особа „дише“. Касније јој само додате изглед, али вас оно - душом прочитано, ретко превари. Домаћица личи на себе! Тањана! Та жена има енергије, то је неспорно! Њена цурица, верујем, ужива у свему ономе што мајка може, уме и воли да ради кад су заједно. Весела је веселица права! Беддансер је блогер кога најпре упознах на промоцији, тако да ћу његове постове да пратим другачије од свих осталих блогера. Али мени је драго што је и он део блога причољубаца.
Али, поред блогера, упознах и моју дивну Кају, ону која има ту част и привилегију да док прича са мном не испушта оклагију. Она која кад ме највише грди, највише ме и насмејава, јер је искрена и увек каже шта мисли, не претварајући се да је оно што није, нити да иде неком „уз длаку“, сматрајући да се тако човек подцењује и унижава. Она је мени ко Пинокију цврчак. А ту је и моја Ана, мој друг са којим годинама, након необичног упознавања, одржавам преписку, и са којом се, након 17 година, поново сретох, а као да се нисмо ни растајали. Па има ли шта лепше? О мојој екипи, која ме је допратила, као и девојци која нас је дочекала у Београду, можда је незахвално говорити са моје стране, али кад кажем род – онда тако нека се и разуме, дао Бог. Свакако, нећу заборавити да споменем ни песнике: Свебора Делића и Слободана Б. Ђуровића, који су ме даривали својим књигама, а са којима ћу наставити да се дружим кроз поезију.
За крај ми остаје само да се кратко осврнем на онај део промоције, који је можда остао ускраћен за имена, али без којих промоција не би била тако чаробна. То су сви они бајкољупци и причољупци, којих, Богу драгом хвала, још увек има у нашем народу и који гаје дете у себи, уједно мислећи како и друге томе да науче. Ако за цену књига чујете да је “срамно ниска“, да је „штета што их нема у продаји, како би се могле куповати на поклон деци о каквим догађајима“, ако видите да се купују у пару и то умножене или утростручене, како онда да се не радујете? Па још кад ту радост деле и други са вама, како не осетити да сте део бајке? Стога захвалност свима, без изузетка, да никог не заборавимо и нехотично се огрешимо.
А све доживљено биће само на подстрек, и ветар у леђа, до неког новог сусрета и бајке чији ћемо део бити – даће Бог.
Ваша причалица,
с љубављу.