Казивање Патријарха Павла
Патријарх Павле на молитви
- Ваша светости, премного је ових дана стрепње над Косовом и
запитаности о будућности Kocoвa. Ја вам постављам директно питање и
молим за директан одговор: Верујете ли да ће Kocoвo остати у Србији?
- Одговорићу вам истином једног догађаја који се збио на Косову пре осамдесет година.
Године
1979. рукополагао сам једног младог свештеника, на Косову, у Урошевцу.
Кад смо то завршили, нађемо се у црквеној сали, био је тренутак одмора и
разговора.
Дође на ред реч Христова: Ко издржи до краја, тај ће
се спасти. На ту тему, рећи ће један старац: "Ја сам запамтио турско
ропство. Били смо велика породична задруга, преко шездесет чланова.
Време страшно. Уграбише нам Шиптари једну девојку - ми стигосмо и
девојку отесмо. Убише нам једног, па другог члана породице. Ми крв
осветисмо. Али не прође недеља дана - ували се у кућу неки од насилника
са пратњом. Мораш да га гостиш, коње да му храниш и тимариш. Што си
спремио за своју чељад - поједе други. Старешине породице пођу
свештенику и кажу: Оче, дошло нам је да побијемо све по кући, па
напослетку и себе, да прекинемо једном те муке. Или да бежимо некуд у
Србију. Али како шездесет уста на путу одржати? - Свештеник ће на то: -
Браћо, ја сам мало испред вас, па је на мене још већи притисак. Али вас
молим, будите кадри издржати. Годину - две дана, доћи ће слобода. -
Ајде, оче, тако се збори више од пет стотина година па ништа! Ако ти
знаш, реци оче. Нека је и педесет година, па да напрегнемо последње
снаге и издржимо! - А свештеник ће: - То вас и ја молим!"
И онда
деда закључи: "Било је то 1910. године, а 1912. стиже слобода. Да ми
онда попустисмо, за две године пропаде нам све што држасмо пет стотина
година".
Поента приче је у овоме: Ништа не би било од Срба на
Косову да нису имали наду да ће остати на својој бабовини и да нису, пет
по пет дана, прикупљали снагу да остану и опстану. И сада се, као што
видите и чујете, говори о пропасти Косова, али и сада тамо стоје српске
кућице и српске светиње. Толике године претрајало је оно највредније што
су Срби могли дати и што су дали у општу ризницу тековина човечанства.
Из интервјуа