Њему презиме није требало. У историју и народно памћење ушао је као војвода Степа.

 

Војвода Степа 

 

 

 

ПОСЛЕДЊА РЕЧ КОЈУ ЈЕ ИЗГОВОРИО НА ЗЕМЉИ БИЛА ЈЕ „НАПРЕД“

пише:Снежана Ђурић-Калушевић

Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати... "

На причест обавезно. Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу,

благослови овај план за одбрану народа мог и Твог...

Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта,

своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у

којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже,

моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће

да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.

 

 

И док је био командант армије, и министар,

остајао је увек исти: скроман, строг, исправан,

поштен. До смрти живео је животом обичног војника.

 

Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.

Једног дана, била је среда Великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем.

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда Великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...

Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда Великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.

 

Извор