Кад је Сведобри Господ стварао Оца... узео је висок калуп. На то му анђео, стојећи у близини, рече:

- Какав је то Отац? Ако ћеш стварати децу која ће бити тако близу земље, због чега Оца уздижеш тако високо? Он неће бити у стању да игра са њим кликера без клечања, нити да га ушушка пре спавања без савијања, али ни да га пољуби уколико није погнут.

Господ одговори уз осмех:

- Да, али ако би био величине детета, на кога би се оно имало угледати?

Када му је Господ направио руке, оне су биле велике и снажне. Анђео, негодујући, тужно одмахиваше главом, говорећи:

- Јеси ли сигуран да знаш шта радиш? Велике руке су незграпне. Оне не могу свладати зихернадлу, малу дугмад, гумицу за косу, нити извадити трн што се зарије у прст са бејзбол палице.

Још једном се Господ осмехну, зборећи:

- Знам и таман су толико велике да у њих може да стане све оно што један мали дечак испразни из свог џепа до краја дана, а опет довољно мале да могу да обгрле дечије лице.

Затим је Бог дуго вајао, правећи му танке ноге и широка рамена. Анђео умало није пресвиснуо од шока.

- Уистину, недеља је на измаку – приговарао је. Да ли си приметио да он нема крило! Како ће држати дете близу себе, а да му оно не заврши између ногу?

Насмеја се Господ и рече:

- Мајка треба да има крило. Отац мора да има снажна рамена како би могао да вуче санке, одржава равнотежу док учи дете да вози бицикл, и да се на њима одмара поспана главица, кад се из циркуса враћају кући.

Господ је био на половини посла, правећи два огромна стопала, дотад невиђена, да их анђео ни са једним другим није могао упоредити.

- То није у реду. Да ли заиста мислиш да ће се ови велики табани подићи из кревета раном зором кад беба заплаче? Или да ће успети на рођенданској забави проћи између гостију, а да их бар троје не поруше?

- Задовољиће, видећеш. Пружаће подршку малом детету које жели јахати на коњским тркама, или ће преплашити миша у летњој колиби, а саме ципеле ће постати велики изазов који ће требати попунити.

Господ је радио до дубоко у ноћ, стављајући у њега мало речи, али са призвуком постојаности, ауторитативан глас и очи којима ништа неће промаћи, уз неизоставну смиреност и трпељивост.

Најпосле, кад би већ при крају, досети се још нечег, па му угради сузе. Затим се окрену према анђелу, упитавши:

- Јеси ли сада уверен да он може волети исто колико и мајка?

Анђео више не рече ни реч.

Erma Bombeck