3. поглавље

У нашем животу постоје тренуци који одлучују о вечности. (Гете)

Беше већ прошла зима. Ружно време је престало и снежни намети с планина почели су да се претварају у свеже, жубораве поточиће који су наводњавали бескрајна поља око Тоболског. Ближио се и Васкрс са својим чарима, зато су цркве, богате и сиромашне, сваке вечери биле пуне преданих хришћана, који су долазили да се поклоне Страдалом и Васкрслом Господу, најслађем Учитељу љубави и праштања. Те године, наравно, пошто је грозно Вукотомино име прилично заборављено, Васкрс је имао да се прослави с већим сјајем, величанственије, али и опуштеније. Зато када су тешка црквена звона преслатко и радосно зазвонила објављујући « ХРИСТОС ВАСКРСЕ «, сви су истрчали на улице са шареним Васкршњим свећама и у свом најбољем оделу.

Тог светлог дана Васкрсења, лепо обучени политичари и уредни свирачи сретали су се на улицама, срдачно се поздрављали и, радосни, размењивали пољупце говорећи: «Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!» Целог тог дана сви су се заједно и братски забављали. Свирали су локалне инструменте, плесали окретне игре, младићи и девојке витких тела! Носталгичне балалајке слатко су свирале и док су девојке ударале у даире, младићи су играли козачке игре.

Велики градски трг се после Другог Васкрсења (тј. Вечерњег Љубави) напунио свакојаког света који се забављао на свој традиционални начин поводом великог празника Васкрсења, који је за све православне Празник над празницима и славље над слављима, Звани и Свети Дан, Краљица и Госпођа. Старци с козачким шубарама од астрахана на глави и у сјајним чакширама, наслоњени на своје изрезбарене штапове, насмејани и дирнути пратили су велико хришћанско весеље. Младићи и девојке су плесали и расипно чашћавали. Гласови, радост, песме, загрљаји, чинили су нераздвојни део те забаве!

Кад је коначно почело да се смркава, сви су исцрпљени, али потпуно задовољни, полако кретали својим кућама. Поздрављали су се говорећи: «Догодине још боље!». Међу последњима кренуо је и богати трговац из Тоболског, средовечни и добродушни Алексеј Сајловски са својом витком и господственом супругом Татјаном. Сав раздраган и насмејан, црвен у лицу од многе вотке, опраштао се с градоначелником:

« Господине Кристијанов Михајловичу, прими моје топле честитке за организацију данашње прославе. Било је изврсно! Не можеш ни да замислиш колико ме је одморио овај лепи празник, после бројних путовања по Сибиру, и многих трговачких послова. Христос васкрсе! И догодине! «

Када се срдачно опростио од градоначелника, попео се са женом у санке прекривене богатим вуненим тканинама и крзнима, које су вукла два ситна коња пасмине што се специјално узгајала у том месту. Сребрни звончићи на санкама нежно и слатко су звецкали, сејући веселу мелодију по тишини пролећне ноћи. Лако ударајући коњиће бичем, Сајловски се окренуо и с осмехом рекао својој жени, која је, главе нежно ослоњене на његово раме, заједно с њим певала неку веселу локалну песму.

« Татјана Сајловска «, почео је задовољно, « како је лепо ово Васкршње вече! Својом тишином, миром и заносом сведочи да у овим крајевима нема више места за прљаву Вукотомину чизму. «

Крупне, изражајне очи Татјане Сајловске трепнуле су радосно и нежно погледале Алексеја, док су усне, као рецитујући, наглашавале полако и званично:

« Алексеју Иванов Сајловски! Сада је Вукотомино грозно име прерасло у бајку којом застрашујемо децу када неће да заспе или су немирна. «

И као да је хтела да потврди своје речи почела је весело и живље да пева неку другу Васкршњу песму. Нешто касније поново се огласио Алексеј Сајловски:

« Драга госпођо, већ смо стигли, а да то нисмо ни приметили. «

И љубазно јој је пружио руку да би сишла из санки. Пред њима је стајала задивљујућа стара палата Сајловских, која се налазила на само два километра од града, троспратна с два велика балкона и бескрајним вртом с огромним дрвећем. Свуда је владала тишина. Нигде није било никога, што је изненадило госпођу Татјану и нагнало је да каже: «Баш чудно!», и силазећи из санки, узнемирено и преплашено, с лошим предосећајем, гледала је ка полуотвореним улазним вратима.

« Нису изашли, као што то обично раде, наше верне и добре слуге Димитрије и Кирилев, да нас дочекају «, помислила је, ништа не рекавши. Ма, није се чуо ни увек живахни и весели глас дадиље њиховог сина јединца Михајла, добродушне Домне Михајлович, која би увек дотрчала да затапше при сваком њиховом повратку радосно узвикујући: « Добродошли, добродошли, ока моја два... «.

Гробна тишина што је свуда владала, појачавала је њихов неодређени страх и немир, те је стога господин Алексеј почео гласно да виче својим дубоким и громким гласом: «Домна! Димитрије, Кирилев!». Али одјек његовог гласа натерао их је да се најеже. Свуда је владала мртвачка тишина и упркос вици господина Сајловског, нико се није појавио иза полуотворених врата.

Уздахнувши неочекивано и спонтано, из дубине душе, нагонски су се упутили ка кућном холу и не схватајући како су се нашли тамо. Толику су језу осетили да се госпођа Татјана онесвестила и срушила на столицу што се затекла крај ње. Али је и Алексеј Сајловски замало изгубио дах, јер су у локви крви, један поред другог, лежала двојица његових слугу, са застрашујуће расцепљеним лобањама. Као зачаран и клецајући пошао је у Домнину собу, где ју је нашао у кревету, с језивим изразом на лицу и изобличене лобање, уснулу вечним сном. Њен господар није могао да издржи дубоки јецај:

« Сирота Домна! А била си тако добра! «

Потом је, уз мужевљеву помоћ, дошла и госпођа Татјана и пред тим призором зла дрхтавим рукама се ухватила за главу и, луда од очаја и бола, викнула свог вољеног шестогодишњег сина Михајла:

« Михајло, дете моје! Михајло! Где си, дечаче мој? «

Њен глас је споро и срцепарајуће одзвањао међу високим немим зидовима господске куће. Михајло, плавокоси анђео живахних зелених очију, у дугачкој плавој спаваћици, изгледао је као да је сишао с небеса да овом свету донесе некакву радосну вест. Чувши мајчин срцепарајући глас, пробудио се, устао и слатко викнуо:

« Овде сам, мајчице драга! «, и веома изненађен додао: « Зашто тако гласно вичеш?«

Чим га је угледала, мајка му се луда од радости бацила у загрљај и непрестано га љубила, понављајући с јецајима: « Дете моје! Слатко моје детенце! Вољени мој, јеси ли добро? «

Толико га је стискала уз себе, да се из малишанових уста зачуло једно « ох! «. Његовим руменим уснама разлио се невин осмех који је исказивао задовољство због велике мајчине љубави према њему, и полако јој одговорио:

« Да, златна моја мајчице, добро сам и поново сам заспао чим је отишао један велики чика, много велик, с дугачком брадом, који је нагло ушао овде с овом играчком. «

И док је то говорио изнео је једно страшно оружје које се налазило поред његовог кревета, руским сељацима познато као «кистен». Кистен је оружје које користе локални ловци и састоји се од једног јаког каиша, на чијем је једном крају везана метална кугла. Онај кога ударе овим грозним оружјем тренутно умире. Ово убиствено оруђе било је натопљено крвљу троје невиних слугу Алексеја Сајловског!

Госпођа Татјана гледала је панично свог мужа и једва чујним гласом рекла: « Куку, Алексеју! Вукотома је још жив и ту је био близу нас. «

Мали Михајло обухватио је својим топлим ручицама мајчино бледо од страха лице, окренуо га ка себи и рекао јој, слатко, брижно: « Знаш, мајчице моја добра, спавао сам у свом креветићу кад сам чуо да отвара врата тај брадати чика чупаве косе. Пробудио сам се и чим сам га видео да диже ову играчку, извукао сам испод јастука оно лепо јаје што сам тако дуго осликавао синоћ, дао сам му га с љубављу и с осмехом му рекао: « Чико, Христос васкрсе! «

Он ме је дуго гледао у очи и полако почео да спушта руку. Дуго је непомичан посматрао јаје и потом га је, као да се опекао, оставио на мој креветић. Затим је пружио руку, која је била сва крвава, и узео моје јаје! Радознало га је загледао, а онда управио поглед на мене. Измењеног изгледа осмехнуо ми се и рекао: « Ваистину васкрсе! «

Видео сам у његовим очима како су засијале две сузе! И када сам га питао: «Зашто плачеш?», он је, стишћући јаје уз груди, потрчао ка вратима и нестао... «

Мали Михајло се осмехнуо, задовољан својом причом, а онда дечји невино отрчао да види шта се десило, јер је у међувремену много света, који је муњевито брзо чуо за ново зло у крају, дотрчало престрашено да сазна детаље нове Вукотомине акције.

« Готови смо «, говорили су неки очигледно очајни. Вукотома је, на исти осветнички начин, настављао да убија.

- наставиће се -