Тома Рисков
6. поглавље
Јер пошто се обратих, покајах се; и пошто се научих, ударих се по бедру; јер се посрамих и стидим се што носим срамоту младости своје. (Јеремија, 31:19)
Иследнички врхови сазвали су лекарски конзилијум да се посаветују шта се дешава. Можда је полудео? Можда има неку душевну болест? Можда се лукаво претвара да би избегао вешала која га неизоставно чекају? Лекари, познати психолози и неуролози, попут славног петроградског неуролога Зиновија Џалскова и кијевског неуролога Симеона Главриског, који су у то време случајно пролазили крајем и били позвани да прегледају Тому, једногласно су изнели мишљење да се злочинац не претвара, већ је заиста претрпео дубок душевни потрес с изразитим симптомима преокрета набоље. Човек који је попут звери забадао нож у срца многих невиних бића, сада је корачао путем очишћења и душевног препорода.
Међу великим личностима које су посетиле дивљу звер Урала, која се сада налазила у рукама Правде, био је и архиепископ Кијева и Галиције, Питирим, један мудар и истински велики православни јерарх, који је с озбиљношћу којом се одликовао, одмах по изласку из Вукотомине ћелије, док му се поглед мутио од суза, а усне дрхтале од тронутости, рекао: « Ни луд, ни психопата, ни лицемер, како мислите, господо! Тома Рисков се препородио благодаћу Светог Духа, као многи други грешници у животу! И он је једно од многих чуда нашег доброг Христа. Није могуће да је нешто друго. Чим ме је видео да улазим у његову депресивну ћелију, на коленима је допузао до мене, не да би ме напао, но да ми дечје нежно пољуби руку и да ми каже, најдирљивије што сам чуо у животу, «Христос васкрсе!».
« Верујем, дакле «, додао је тај изузетни јерарх, « да је раније био луд и ван себе, али сада не! Сада је он «дошао себи» као блудни син и тражи опроштај од Бога и нашу помоћ, да би постао нови човек. Уверавам вас све да је он далеко од сваког ђавољег утицаја, зато гарантујући мојом архијерејском чашћу и достојанством тражим да му све опростимо, а Црква да му да разрешење грехова. «
И идући ка кочији која га је чекала, добродушни и часни јерарх очински је ударио по рамену управника затвора, који га је с поштовањем и уљудношћу пратио до излаза, и рекао му: « Никада то не заборавите, пријатељу! Тома «мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се». Дође Син Човечји да потражи и спасе изгубљеног! «
Пошто је, међутим, Закон суров, али Закон, полицијски органи припремили су извештај о Томи, обиман и језивог садржаја, да би му се што пре судило. Али рођење царевића, наследника престола због ког је великодушни цар Николај I потписао опште помиловање, даровало је и Томи слободу, коју нити је тражио, нити је оставила утисак на њега. Међутим, излазећи из затвора, непрестано се клањао до земље и све поздрављао са «Христос васкрсе».
Сада је Тома био слободан човек међу слободнима! Али «због његове отежавајуће прошлости», требало је неко да гарантује за његов миран и частан живот у друштву. Добри архиепископ Питирим спремно је дао своју архијерејску реч, док је надзорник затвора Иван Рабулоски задужио ветерана и искусног резервног официра Јонатана Љвова да надгледа Томин свакодневни живот.
То је било сасвим лако, јер је сада Тома, пун светлости Христове, пун божанске доброте, од страшног злочинца и пљачкаша постао мирнији и од најбезазленијег детета. Радио је, радио с пуно воље и најтеже послове. Никада ништа није тражио, нити је очекивао плату. Никога није узнемиравао, но је свакога услуживао својом добротом. Чим би спазио натовареног човека, одмах би остављао свој посао да потрчи да га олакша до куће, клањајући се љубазно чим би спустио терет, не очекујући ништа. Други пут, опет, кад би видео неку старицу да се враћа с пијаце с потрепштинама, трчао би радостан да је одмори, док би га она благосиљала. Зар само то?! Кад би умро неки сиромах, Тома је увек био ту да помогне – да подигне покојника, да ископа гроб, да га сахрани и, свакако, да понуди нешто од своје мизерне дневнице осталим члановима ожалошћене и осиротеле породице. Толика је била његова ревност, доброта и стрпљење пред увредама и непристојним речима злобника, да је убрзо сав свет у граду и унаоколо почео да заборавља пређашњи увредљиви његов надимак «Вукотома» и уместо тога сада су га сви звали «Добротома».
Тих година, пошто није постојало лекарско-апотекарска заштита, епидемије су биле веома честе. Једне године, једног веома врелог лета, крај је задесила страшна колера. Становништво је било десетковано том проклетом болешћу толико брзо да нису стизали да сахране мртве. У иначе веселом Тоболску није постојала ни једна кућа из које није изнето једно-двоје мртвих и која није имала многе тешке болесне у кревету, који су се увијали од болова, повраћања и агоније. И сви су они остајали беспомоћни, јер је постојала опасност преношења болести. Ако је још и постојао неко ко је био лакше болестан и ко би се усудио да се приближи тешко оболелом, страх од повратка и погоршања болести, као и нагон за самоодржањем, терали су га да бежи миљама далеко од опасног болесника. И тада би призор био срцепарајући! Видели би се болесници у креветима, напуштени од свих, да напрежу своје последње снаге да викну: « Еј, ви, што пролазите напољу, тако вам Бога, браћо, дајте нам мало воде, скапасмо! «
Али и ти ретки пролазници журно су трчали да оду, као да их је јурила колера!
7. поглавље
Ходите, благословени од Оца Мојега, примите царство које вам је приправљено од постања свијета. Јер огладњех и дадосте Ми да једем, ожедњех и напојисте Ме, гост бијах и примисте Ме, го бијах и одјенусте Ме, болестан бијах и обиђосте Ме, у тамници бијах и дођосте к Мени. (Матеј, 25:34-36)
Усред тог пакла језе и безнађа, само је један човек остајао миран и с мајчинском бригом вољно трчао свуда и свакоме да пружи руку помоћи. Био је то Тома Рисков! Није било куће у коју није ишао да покаже колико може да понуди једно срце, које је у себи крило Христа: једну «савршену љубав», «љубав према Христу која изгони страх», као што чудесно наглашава вољени ученик Љубави, Јован Богослов. И заиста, ко воли истински, хришћански, не боји се ничега у животу. Онај ко је испуњен Христом, има снагу да премешта планине које често прече пут љубави. Онај ко заиста воли, може да премешта те планине да би остварио велика дела што изазивају страхопоштовање, изненађују и остају као бесмртни примери будућим генерацијама. Тако и сада већ «добри» Тома, Добротома, остаће за Тоболск и цео крај једна прича живе љубави, једна легенда налик божанској жртви! Постаће најлепша и најдирљивија песма о чудесним хришћанским осећањима према ближњем, песма што олакшава часове бола и усамљености. У том часу понуда и љубав исказују се самом Богочовеку, као што су нас у то уверила непогрешива уста Учитеља Љубави: « Заиста, заиста вам кажем, кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. « (Матеј, 25:40)
И велика је ствар, невероватно јунаштво, истинска човечност да неко може, гледајући другог како пати, да пружи руку са старањем и саосећањем, да га напоји утехом и да му, као марамом, својим старањем обрише вреле сузе самоће и болести.
Усред свог тог ламента напаћених и болесних, у тој општој несрећи од колере и куге, чуо се утешни, брижни и нежни Добротомин глас: « Христос васкрсе! Долазим! Долазим, слатки брате! Ја сам, ја сам, Тома! Даћу ти што год ти треба! «
И Тома се трудио и нудио што може. Једном би стављао влажне облоге са сирћетом, другом би мењао постељину и покриваче, трећег би опет трљао лековима, а четвртом дувао у горуће чело... Сам је пресвлачио болеснике, сам их је купао, сам је бринуо о пустим и празним кућама и скупљао осиротелу децу. Трчао је, сем тога, да нахрани и њихове животиње, које су се, и саме и гладне и болесне, оглашавале и читавој жалосној околини давале тако језиву ноту, као да су схватале зло које је задесило крај.
Реч «чудо» не може да искаже све што је, с толиком ревношћу и хришћанским јунаштвом, чинио Добротома. Сви, али баш сви су остајали неми и запањени његовим делом. А оно што је највише изненађивало јесте да се Тома без страха приближавао тешко болесним и услуживао их! Упркос свему томе, бивао је све здравији, све живљи и снажнији. То је логично, јер онима који воле Бога све служи на добро. Ни један човек који добро чини, надахнут примером Спаситеља Богочовека, никада није пропао! Никада га није напустила Христова благодат! Зато је и Тома остао нетакнут страшном болешћу, која је шибала крај, јер га је покривао благослов и заштита Свемоћног, Васкрслог Бога и Спаса.
Толики је заиста био благослов Божји на Томи, да се дешавало оно изненађујуће и необјашњиво: кад би, у бескрајним ноћима, седео крај узглавља разних тешко оболелих и на свој начин говорио о љубави и милосрђу Божјем према сваком покајаном грешнику, болесни су се у зору, као неком невидљивом руком излечени, будили без температуре, добро расположени, и са сузама у очима љубили добротворне, човекољубиве и неуморне Томине руке.
Чудотворна икона Пресвете Богородице "Семистрельная или Умягчение злых сердец"
Коначно! Чим су се појавиле прве јесење хладноће епидемија се повукла и градске власти су хтеле да узврате, као што приличи, том јунаку љубави, том анђелу утехе, који је с потпуним самоодрицањем и пожртвованошћу стао на страну оболелих у граду. Међутим, они који истински раде за ближњег и за његову душу, и верују да крај њихових племенитих борби није хладни и суморни гроб, већ величанственост небеског блаженства, знају да «... блажени су који се у Господу упокојише... њихова дела пратиће их...» и зато не очекују људске, пролазне славе и части за добра која чине! Зато ни Тома никако није прихватао, но с искреном понизношћу одби сва почасна одликовања која су хтели да му доделе. Једино за шта је замолио било је да му допусте да иде у древни манастир Пресвете Марије, да у његовој лепоти и спокоју проведе неколико дана. Томину жељу сви су радо прихватили и уступили му два снажна коња, на која су мушкарци и жене натоварили понуде и завете, и испратили га до изван града. Са сузама и дубоко тронути, сви без изузетка испраћали су свог великог добротвора. А Тома, с десном руком на срцу, клањао се непрестано, десно и лево, и с осмехом, као у екстази; опраштао се од њих још увек с Васкршњим поздравом који га је препородио: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! «
- наставиће се -