Два брата
Два брата кренуше заједно у свет. У подне легоше да предахну у шуми. Кад се пробудише, угледаше- крај њих стоји камен и на камену некакав запис. Стадоше одгонетати и прочиташе: „Ко нађе овај камен, нека иде право у шуму у правцу изласка сунца. У шуми ће наићи на реку: нек преплива на другу обалу. Угледаће мечку и мечиће: нек отме мечки мечиће и нек бежи, не осврћући се, право у планину. У планини ће угледати кућу, а у кући ће наћи срећу.“
Браћа прочиташе шта је написано, и млађи рече: „Хајде да идемо заједно. Можда ћемо препливати ту реку, донети мечиће до куће и заједно наћи срећу.“
Старији рече: „Ја нећу ићи у шуму по мечиће, а ни теби то не саветујем. Прво: нико не зна да ли је тачно то што пише на камену; можда је све то написано шале ради. А можда ми нисмо тачно ни прочитали. Друго: ако је и тачно то што пише, кренемо ли у шуму, пашће ноћ, нећемо стићи до реке и залутаћемо. А ако и дођемо до реке, како ћемо је препливати? Можда је брза и широка? Треће: ако и препливамо реку, зар је лако отети мечки мечиће: она ће нас растргати, а ми не само да нећемо наћи срећу већ ћемо улудо погубити главе. Четврто: ако нам и успе да однесемо мечиће, не можемо без починка стићи у планину. Најважније није речено: какву ћемо срећу наћи у тој кући? Можда ће нас тамо чекати таква срећа која нама није потребна.“
А млађи рече: „Ја не мислим тако. Ово не би тек онако написали на камену. И све је јасно написано. Прво: неће нам ништа бити, ако и покушамо. Друго: ако ми не кренемо, неко други прочитаће запис и наћи ће срећу, а ми ћемо остати празних руку. Треће: ако се човек не постара, не потруди, неће наћи никакво задовољство у животу. Четврто: ја не желим да ико помисли да сам се уплашио.“
Тада старији рече: „И пословица каже: ко тражи веће - изгуби и оно из вреће; и још: боље врабац у руци, него голуб на грани.“
А млађи рече: „А ја сам слушао: ко се боји вукова нека не иде у шуму; и још: помози се сам па ће ти и Бог помоћи. Ја сматрам да треба ићи.“
Млађи брат крену, а старији остаде. Само што млађи зађе у шуму, наиђе на реку, преплива је и одмах на обали угледа мечку. Спавала је. Он похвата мечиће и не осврћући се отрча у планину. Само што устрча на врх – изађе му у сусрет народ, притераше до њега кочије, повезоше га у град и изабраше за цара. Царевао је пет година. Шесте године зарати с њиме други цар, моћнији од њега; освоји град и протера га. Тад млађи брат крену опет у свет и дође старијем брату. Старији брат живео је у селу ни богато, ни сиромашно. Браћа се обрадоваше један другом и стадоше причати о свом животу. Старији брат рече: „Показало се, ето, да сам ја био у праву: ја сам све време живео мирно и лепо, а ти си желео да будеш цар, зато си доживео многе недаће.“
А млађи рече: „Није ми жао што сам онда кренуо у шуму и на планину; мада ми је сад рђаво, зато о свом животу имам шта да причам, а ти немаш шта ни да поменеш.“
Из књиге "Друга руска читанка"
