По тропинке, снежком запорошенной
На стазици засутој снежним паперјем
Сретали смо се у ватри
Не иди, не иди ти за мном, драги мој
И на прозор ми не куцај.
И нисам ја тебе, мили, оставила
Сам си направио избор
А нисам те, нисам те, мили, зауставила
На свадби да пољубиш другу.
Нећу да идем за тобом около
Мој понос се противи томе
Ако бих своје срце умирила
Другу (пријатељицу) бих своју разболела.
Било је разних сусрета наших
Ти пољуби другу, друже мој
Када ми дођу тренуци горки
Сетим се нашег сусрета.
И прозор нисам закрилила
Дођи с цигаром под прозор
Несрећа страшна ми не треба
Да прати ме цео век.
На стазици засутој снежним паперјем
Наша су сретања горка била
Дођи, дођи на састанак, драги мој,
Ах, судьба, моя судьба
Ах, судбо моја, судбо
(Песма из филма "Тихи Дон")
Нико нас у цркви није венчао,
а сва ми душа изгара.
Зашто си, козаче, у степу одјахао
на своме вранцу?
Зашто си ме срео
кад си на Дону коња појио?
Зашто си, козаче, својом лепотом
моје срце покорио?
Ах, судбо моја, судбо, ах судбо!
Ах, судбо моја, реци: због чега је то?
Ах судбо моја, горка судбо,
никако одговор не налазим!
Зашто си ноћу љиљане убацио
кроз мој отворен прозор?
Зашто си ти најбоље на свету у мом животу,
као сунчев си зрак у тмини.
Зашто си ми тако привлачан
са тим плавим очима боје Дона у пролеће?
Зашто се сви козаци у селу
поводе за тобом?
Како да ми судбина одговори
а да те не изгубим?
Ни кривња, ни заборав,
Неће ме одљубити.
Зашто си скочио на коња
и одјахао у плаветну зору?
Ни ти, ни ја,
ни судба одговора нема.
Каким ты был, таким ты и остался
Какав си био, такав си и остао,
степски орле, козаку полетни!
Зашто, зашто си ме поново срео?
Зашто си нарушио мој мир?
Зашто си ме опет хтео
за своје губитке кривити?
За једно, само за једно сам крива:
што немам снаге да те заборавим.
И нека не могох
своју судбину са твојом свезати,
али живела сам, живела само за тебе,
чекала сам те током целог рата.
Чекала сам да дође време
кући да се вратиш.
И твоје оптужбе су тако горке за мене,
мој ватрени, тврдоглавче мој!
Твоја туга, твоја огорченост,
твој страх – непотребно је све.
Гледај, гледај душа је моја отворена,
отворена теби јединоме.
Ал` ти ниси ни мислио погледати;
одјурио си у даљину,
козаку полетни!
Какав си био, такав си и остао
али баш такав си ми драг!