Среда, Јул 07, 2010
Прича о два јарца
ПРИЧА О ДВА ЈАРЦА
У свему што ми чинимо, као што је много пута речено,
Бог истражује циљ, да ли ради Њега или ради чега дру-
гог то чинимо. Када, дакле, хоћемо да учинимо нешто
добро, треба да имамо циљ не човекоугађање, него Бога,
да би увек гледајући у Њега, све чинили Њега ради, да не
би и труд поднели и плату изгубили.
(Свети Максим Исповедник)
причу коју им је, поуке ради, приповедао.
- На једном брвну сретну се два јарца: један млад и оштрих
рогова, и други, нешто старији, са роговима затупљеним и
угаслим погледом. Дуго се гледајући у очи, њих двојица од-
мераваху снаге, чекајући који ће први да попусти. На крају,
онај старији са тупим роговима пропусти млађег јарца
оштрих рогова.
Али једног дана деси се да, идући им у посету, наиђе на неке људе и препозна на њима нека одела која је љубазно поклонио члановима породице о којој се стараше. Видевши то, у њему поче да ради неки црв, али одлучи у себи да оћути. Наставио је да их обилази и даље, и да их дарива, због чега му, једном приликом, глава породице у благодарењу рече:
- Бог да те благослови за твоје добро срце, добротвору наш! А даће Господ да се и ми теби једног дана одужимо...
Од ових речи богаташ поцрвени и, одмахујући руком, примети да је њему највећа награда то што може некоме да помогне. И ту се они растадоше у лепом расположењу, но кад изби на улицу и зађе за ћошак поново наиђе на људе који су шетали у одећи поклоњеној штићеницима. Оно лепо расположење се истопи у трену и његово срце поче да нагриза, јаче него пре, црв несмирења. Хтеде да се врати, али како је већ падала ноћ, то одлучи да за кратко одложи своју намеру - да испита ствар; а можда и да сачека да га ватра прође.
ко се обраћао Старцу:
- Да ли овај попустљиви јарац, у ствари, представља оно
што нам богонадахнута мудрост, кроз народног припове-
дача, казује да «паметнији попушта»?
- Мислиш на оно што Премудри Соломон говори: «Па-
метан човек види зло и склони се, а луди иду даље и пла-
ћају.»¹? - примети Старац, загонетно се смешећи. – Можда,
а можда ипак има још нешто...
Међутим, идући до куће својих сирочића, како их је звао, на улицама примети гужву. Радознао где се то силан свет упутио, а да није ни пијачни дан, он се распита код једног журног пролазника; од њега сазнаде да се у самом центру града скупљају потписи за човека који би требало да буде изабран за новог представника власти, будући да се једно место, неочекивано и обноћ - упразнило. «Хм, ко ли би могао бити тај човек?», помисли, осећајући некакву завист према незнанцу. «Мора бити много добар човек, кад оволики свет хрли да да свој глас њему». И у том размишљању стиже он и до познате куће, али никог од својих сирочића не нађе. Претпоставивши да су и они морали поћи на гласање, то се и он уврсти у поворку и журно крену ка центру града.
А тамо глава породице о којој се бринуо седи за једним столичком и, са осмехом на лицу - скупља потписе!
- Ма... није могуће! – с неверицом и стиснутих зуба процеди богаташ. – Сад је мени јасно откуд сва она шетајућа одећа! То он мојим даровима милосрђа куповаше себи гласове! Какав незахвалник!
И у том бесу, дрхтећи, пође он да се са овим разрачуна; али не стиже ни корак да начини, кад се изненада стеже некакав обруч око њега, из којег радосно лармање објави да потписа има довољно и да човек с листом креће у скупштину да је преда.
свог разговора са Старцом, где се, између осталог, по-
чело причати и о томе како су мудрости из Светог Писма
ушле и у народне пословице, поново прену из размишљања:
- Ево, баш и овај пример пословице «Паметнији попушта»,
јасно се огледа у мудрости Соломоновој, коју ти, оче, наво-
диш. Но, међутим, да се не би сад одвећ удаљили од приче,
молимо те да наставиш... Слушамо те!
Старац, драге воље, настави са приповедањем:
- Видите, оно што овај прпошнији јарац није знао јесте то да
се овај слабији није толико устрашио његове снаге, колико силе
пред којом је бежао. Њега је јурио чопор гладних вукова! А како
не беше пута напред и, допавши у борбу са њима, он, поломивши
своје рогове - што га физички ослаби и немало посрами, стаде да
се повлачи назад!
Ношен масом, стиже он пред скупштину. Знојавог лица и млатећи рукама - пробијајући се између људи - најзад му пође за руком да се успне уз степенице и да, пратећи свог штићеника, стигне до председника града таман на време кад његов вајни штићеник предаваше листу с потписима.
- Станите, господине председниче! – викну он гласом од кога се сви у председниковом кабинету непријатно тргоше.
Поред председника и сиромашка, беху ту још и председникова секретарица, заменик председника и још неки чланови одбора, као и кафе куварица.
– Човек, чије име се налази на тој хартији, најобичнији је подлац и преварант, који се, обмањујући свет, претварао да је нешто што није. Тај човек ни по коју цену не сме бити изабран у градску власт, јер би тиме правда била нарушена а последице свега - несагледиве!
Његов штићеник је са запрепашћењем слушао шта говори. Сви остали су били збуњени и почеше да се дошаптавају, питајући се наглас шта то он зна о човеку чије је име исписано на папиру и толиким потписима потврђено као ничије пре.
- Вољни смо да вас саслушамо, па нам изволите рећи нешто више о... – обрати се председник богаташу и узевши папир потражи име оклеветаног.
Кад га пронађе и прочита, оно пређашње запрепашћење на лицу сиромашка није било ни принети овом које се осликавало на богаташевом лицу. Име са папира, којем је силан свет дао своју подршку, било је његово, а не његовог штићеника, како је он мислио.
«Он је оно што сам ја давао њему, у својој сиротињи, делио са другима, а хвалу за то је приписивао мени...», размишљаше богаташ у себи, осећајући како је обрукао и себе, али још више, можда и најпре, овог уистину доброг човека, који је, чим се указала прилика, с Божјом помоћи кренуо да испуни свој једном изречени наум. И са болом који му раздираше срце, он признаде пред свима:
- Опростите, тај човек, сад видим још јасније и са много више светла, уопште не заслужује место на које га Божји народ поставља; а ако га ико заслужује, онда је то овај човек!
И показавши на свог штићеника, он му приђе и пољуби му руку, а затим истрча из кабинета и оде да нађе место да се осами. Сузе које се скупљаху, претиле су да га угуше. Не издржавши, он их пусти да теку, грцајући и нарицајући, не марећи због пролазника који га чудно загледаху.
Стигавши кући, он исцеди све и једну горку сузу, док најпосле његове црвене и надуте очи не пресахнуше. Сломљен и посрамљен препусти се очајању те и наредну ноћ пробде у изједању; а све од силне гриже савести.
Јутро му није донело никаквог олакшања; напротив. Срам и очај га све више почеше испуњавати и он, растрзан и у незнању шта му је чинити, крену у оближњи шумарак. Мислио је да ће ту бити још више сам и далеко од људи и њихових погледа препуних осуде. Међутим, на своје велико разочарење, примети да је шума пуна света који се некуда журио. И, уместо да се сакрије, како је с прва хтео, он ухвати себе да их нехотично следи. Тек кад се, након одређеног пута, поче помаљати предивни манастир, он се сети да је Света Недеља и да се у храму врши Свето Богослужење.
Ушавши унутра, он пусти Лађару да га, заједно са другима, понесе до Небеса, једнако пунећи пехар новонадошлим врелим сузама, који његов Анђео држаше у руци. Кад се служба завршила, окупљени верни народ - и он са њима - крену да се разговори са Старцем, духовником овога манастира.
А он им тога дана стаде приповедати причу о два јарца.
да појасни њен дубљи смисао. Али Старац, који је до тада
некако скривао поглед онако погружен, наједном подиже
главу и својим бистрим плаветним очима потражи очи бо-
гаташа. Кад им се погледи сретоше, богаташ се баци пред
његове ноге и лијући нове, покајничке сузе, стаде да се ис-
поведа пред свима:
- У мени, Старче, живе та два јарца! Гордост, која ме заведе
и очај, који ме дочека. Оче, тако ти Бога, реци, саветуј: како
живети са њима? Којег од њих је брвно?
Људи се накратко збунише, дирнути човековим искреним пока-
јањем, али не и Старац. Нежно му спустивши руку на раме, он
га подиже, те, посадивши га до себе на клупу, настави са причом,
од које свима засузише очи:
- Видите, децо моја духовна, власт над брвном нема ниједан од
њих! Јер, овај што се враћа, некад и сам стајаше гордо на брвну
и, прешавши га, а не нашавши пута, мораше да се врати. Али,
будући поражен и посрамљен, он немаше снаге ни моћи да се
поново успне на њега. Гордост, чим сиђе са трона, то јест брвна,
завршава са својом владавином и у догледно време наћи ће се у
друштву са очајањем. За нас је важно да се ниједном од ова два
јарца не дамо под власт, поготово јер Царство Небесно није обе-
ћано јарцима, него овцама, по речи Христовој: «И поставиће овце
с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што
Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите
царство које вам је приправљено од постања света.»²
аутор: причалица
НАПОМЕНЕ:
¹ Приче Соломонове 27,12
² Матеј 25,33-34
Draga, predraga pricalice uzivala sam u svakoj reci...
Hvala:)
*каспер
Мила моја и предраги народе мој! Грлим вас све и најтоплије вас поздрављам! Твоја посета ме је силно обрадовала те ти бескрајно хвала на коментару. Машем јаааакоооооо!!!****************
U datom momentu iskoristiti citate koje nam nude SVETE KNJIGE, i sa njima zaokružiti
priču sa približavanjem tih pouka prosečnom čitaocu, možeš samo ti , draga naša Pričalice.
Svima nama ti otkrivaš, još uvek zamagljeni vidik, a i ja sam jedna od tih. Ti znaš da je moja najveća zahvalnost tebi, moje polako poimanje onoga što nam nudiš.Ljubim te iskreno.
Primio k znanju..pozdrav..
*Даца
Да нисмо обе тражиле Бога, не би се у Господу ни среле, драга Дацо. Љубим драгог сапутника на путу ка вечности.***