Све у причама бива

А док је Старац приповедао, један човек у групи је, замисливши се, размишљао о свему ономе што је претходило његовом доласку овамо. Наиме, он је, будући богат, и у жељи да то своје богатство употреби за добра дела, пре извесног времена отишао до једног сиромашка и његове породице са намером да се стара о њима. И тако им је он, из дана у дан, почео носити храну, одећу и друге потрепштине, због чега му ови беху благодарни у Господу.

Али једног дана деси се да, идући им у посету, наиђе на неке људе и препозна на њима нека одела која је љубазно поклонио члановима породице о којој се стараше. Видевши то, у њему поче да ради неки црв, али одлучи у себи да оћути. Наставио је да их обилази и даље, и да их дарива, због чега му, једном приликом, глава породице у благодарењу рече:

- Бог да те благослови за твоје добро срце, добротвору наш! А даће Господ да се и ми теби једног дана одужимо...

Од ових речи богаташ поцрвени и, одмахујући руком, примети да је њему највећа награда то што може некоме да помогне. И ту се они растадоше у лепом расположењу, но кад изби на улицу и зађе за ћошак поново наиђе на људе који су шетали у одећи поклоњеној штићеницима. Оно лепо расположење се истопи у трену и његово срце поче да нагриза, јаче него пре, црв несмирења. Хтеде да се врати, али како је већ падала ноћ, то одлучи да за кратко одложи своју намеру - да испита ствар; а можда и да сачека да га ватра прође.

Богаташа коснуше ове речи премда ни сам не знајући зашто. И настави да размишља, више из немоћи да се одупре сећању, о дешавањима из блиске му прошлости. Можда је то због тога, мислио је а све покушавајући да нађе везу са причом, што сам и сâм закорачио на брвно охрабрен својим богатством и уздајући се у њега? И хтео сам да њиме кројим добро по својој мери, како ја изнађем да ваља, а не како је Богу угодно. Тако он, преживљавајући ноћ препуну утисака који су га мучили и дочекавши јутро у још већим борама него кад ли је легао, одмах након доручка, којег је овлаш дирнуо, реда ради, сит од муке која га изједаше, пожури да најзад испита целу ову ствар са шетајућом одећом.

Међутим, идући до куће својих сирочића, како их је звао, на улицама примети гужву. Радознао где се то силан свет упутио, а да није ни пијачни дан, он се распита код једног журног пролазника; од њега сазнаде да се у самом центру града скупљају потписи за човека који би требало да буде изабран за новог представника власти, будући да се једно место, неочекивано и обноћ - упразнило. «Хм, ко ли би могао бити тај човек?», помисли, осећајући некакву завист према незнанцу. «Мора бити много добар човек, кад оволики свет хрли да да свој глас њему». И у том размишљању стиже он и до познате куће, али никог од својих сирочића не нађе. Претпоставивши да су и они морали поћи на гласање, то се и он уврсти у поворку и журно крену ка центру града.

А тамо глава породице о којој се бринуо седи за једним столичком и, са осмехом на лицу - скупља потписе!

- Ма... није могуће! – с неверицом и стиснутих зуба процеди богаташ. – Сад је мени јасно откуд сва она шетајућа одећа! То он мојим даровима милосрђа куповаше себи гласове! Какав незахвалник!

И у том бесу, дрхтећи, пође он да се са овим разрачуна; али не стиже ни корак да начини, кад се изненада стеже некакав обруч око њега, из којег радосно лармање објави да потписа има довољно и да човек с листом креће у скупштину да је преда.

Богаташа, како је прича напредовала, све више савладаваху сећања, а најснажније тек надолажаше.

Ношен масом, стиже он пред скупштину. Знојавог лица и млатећи рукама - пробијајући се између људи - најзад му пође за руком да се успне уз степенице и да, пратећи свог штићеника, стигне до председника града таман на време кад његов вајни штићеник предаваше листу с потписима.

- Станите, господине председниче! – викну он гласом од кога се сви у председниковом кабинету непријатно тргоше.

Поред председника и сиромашка, беху ту још и председникова секретарица, заменик председника и још неки чланови одбора, као и кафе куварица.

– Човек, чије име се налази на тој хартији, најобичнији је подлац и преварант, који се, обмањујући свет, претварао да је нешто што није. Тај човек ни по коју цену не сме бити изабран у градску власт, јер би тиме правда била нарушена а последице свега - несагледиве!

Његов штићеник је са запрепашћењем слушао шта говори. Сви остали су били збуњени и почеше да се дошаптавају, питајући се наглас шта то он зна о човеку чије је име исписано на папиру и толиким потписима потврђено као ничије пре.

- Вољни смо да вас саслушамо, па нам изволите рећи нешто више о... – обрати се председник богаташу и узевши папир потражи име оклеветаног.

Кад га пронађе и прочита, оно пређашње запрепашћење на лицу сиромашка није било ни принети овом које се осликавало на богаташевом лицу. Име са папира, којем је силан свет дао своју подршку, било је његово, а не његовог штићеника, како је он мислио.

«Он је оно што сам ја давао њему, у својој сиротињи, делио са другима, а хвалу за то је приписивао мени...», размишљаше богаташ у себи, осећајући како је обрукао и себе, али још више, можда и најпре, овог уистину доброг човека, који је, чим се указала прилика, с Божјом помоћи кренуо да испуни свој једном изречени наум. И са болом који му раздираше срце, он признаде пред свима:

- Опростите, тај човек, сад видим још јасније и са много више светла, уопште не заслужује место на које га Божји народ поставља; а ако га ико заслужује, онда је то овај човек!

И показавши на свог штићеника, он му приђе и пољуби му руку, а затим истрча из кабинета и оде да нађе место да се осами. Сузе које се скупљаху, претиле су да га угуше. Не издржавши, он их пусти да теку, грцајући и нарицајући, не марећи због пролазника који га чудно загледаху.

Стигавши кући, он исцеди све и једну горку сузу, док најпосле његове црвене и надуте очи не пресахнуше. Сломљен и посрамљен препусти се очајању те и наредну ноћ пробде у изједању; а све од силне гриже савести.

Јутро му није донело никаквог олакшања; напротив. Срам и очај га све више почеше испуњавати и он, растрзан и у незнању шта му је чинити, крену у оближњи шумарак. Мислио је да ће ту бити још више сам и далеко од људи и њихових погледа препуних осуде. Међутим, на своје велико разочарење, примети да је шума пуна света који се некуда журио. И, уместо да се сакрије, како је с прва хтео, он ухвати себе да их нехотично следи. Тек кад се, након одређеног пута, поче помаљати предивни манастир, он се сети да је Света Недеља и да се у храму врши Свето Богослужење.

Ушавши унутра, он пусти Лађару да га, заједно са другима, понесе до Небеса, једнако пунећи пехар новонадошлим врелим сузама, који његов Анђео држаше у руци. Кад се служба завршила, окупљени верни народ - и он са њима - крену да се разговори са Старцем, духовником овога манастира.

А он им тога дана стаде приповедати причу о два јарца.

И тако је богаташ, примајући овај Старчев наук у своје срце, остао у манастиру, како би се, вођен њиме а служећи Богу, научио послушности овце еда би изашао на крај са јарчевима на брвну.